ВОЂЕЊЕ КРОЗ 31. МЕМОРИЈАЛ НАДЕЖДЕ ПЕТРОВИЋ
У Уметничкој галерији “Надежда Петровић”, у понедељак, 31. октобра, организовано је вођење кроз 31. Меморијал Надежде Петровић, под називом “Гестови, знакови живота”. Кроз изложбу посетиоце су водили селекторски тим Бојан Ђорђев и Синиша Илић.
Селекторски тим Бојан Ђорђев и Синиша Илић 31. Меморијала Надежде Петровић, под називом “Гестови, знакови живота”, занимљивом причом, госте и чачанску публику су водили кроз све сегменте изложбе.
– То је у ствари разговор о томе како смо конципирали целу изложбу и представљање изложених радова. Дошла су и два уметника из Београда, Стефан Лукић и Неда Ковинић, а ту је и Урош Звиздић који је, такође, учесник Меморијала, а предаје у Локовној школи. Синиша Илић и ја смо дуго радили на концепцији Меморијала и сјајно смо сарађивали са Галеријом. Иначе, у овом простору смо већ реализовали неке своје пројекте, тако да је сарадња било јако добра – рекао је Бојан Ђорђев.
Синиша Илић наглашава да је за ову поставку карактеристично да су различити радови приказани у смислу медијског, односно, да се крећу на линији између ликовних и извођачких уметности:
– Мислим да су све изложбе које се реализују заправо релевантне и у ствари доприносе комплексној слици уметничког света, који је хетероген, који нема једно правило по коме функционише, већ је то пуно уметничких гласова, различитих позиција, које налазе своје језике да говоре о својој уметности. Изложба се зове “Гестови, знакови живота”, а њена полазна тачка је слика Надежде Петровић “Море”, која је значајна по експресивности. У ствари препознат је уметнички гест, односно, телесност уметника приликом сликања, чина стварања уметничког дела и то је даље била наша линија коју смо пратили пролазећи кроз друге радове и у комуникацији са уметницима.
Зорана Ђаковић Миннити, помоћник директора за програм Културног центра Београд и уметнички директор овогодишњег 59. Октобарског салона, сматра да је тема коју су Синиша Илић и Бојан Ђорђев одабрали, а то је “Гестови”, веома важна данас. Она је нагласила да ће сви, који буду имали довољно стрпљења и фокуса, пуно научити из ове поставке.
– Мислим да је организовано вођење дивна прилика да се боље упознамо са целокупном поставком и радовима излагача. Сматрам да је Меморијал, иначе, одлична прилика да се грађани упознају са актуелном, савременом уметношћу. Вечерас су у посети и ученици Уметничке школе, а Галерија “Надежда Петровић” је са својим садржајима веома вредна за њих, јер у свом граду могу да виде одличне примере – рекла је Софија Војиновић из Чачка.
Теме које “Гестови, знакови живота”предлажу иду преко националних и регионалних оквира, постављајући питања у вези са егзистенцијом и разматрајући свет и друштвено-политички оквир као место узрочно-последичних догађаја, које гестови откривају и деконструишу.
– Тако се питање уметничког геста у овом издању Меморијала као “знака живота” може разумети као егзистенцијално, али и покушај, можда на тренутак, суспензије и стављања у други план локалних, атомизованих тема, да бисмо им пронашли место и препознали у панорамској слици друштва.
Ово издање Меморијала Надежде Петровић поставља питање какав је то уметнички гест, одлучан поступак, који скреће пажњу на сложеност тема, признаје своју меланхолију, депресију и недостатак снаге за борбу, а у исто време демонстрира друштвену и политичку критику, хумор и виталност. Такав гест присутан у уметности препознајемо и на слици Надежде Петровић “Море” (насталој око 1910), која изражава снагу морског таласа, место импулса и уметничког нерва, траг перформативног чина. Гест у сликарству, интерпретиран перформансом као аналитичком или критичком алатком у историји уметности друге половине 20. века па све до данас, подразумева гест који није само везан за изведбу (перформанце), већ и за друге уметности, и зато га проналазимо историјски у слици, скулптури, тексту уметника, подједнако као и у изведби, акцији или на позоришној сцени – речи су селектора Бојана Ђорђева и Синише Илића, у пропратном материјалу 31. Меморијала Надежде Петровић.
Како су навели, избор уметничких позиција, уметница и уметника и колективних радова, који су изложени на 31. Меморијалу проширује дисциплинарну одређеност из поља ликовних уметности на поље временских и процесуалних пракси и перформанси у ужем смислу, управо постављањем у однос са појмом геста – какви све гестови творе изложбу? “Каквим се гестовима уметност бори за сопствену релевантност, како даје знаке опстанка и да ли и на који начин омогућава, осмишљава или побољшава живот? Које то слике, објекти, перформанси, акције, интервенције и ситуације постају читљиви гестови виталности, ургенције и комуникативности уметности?”
Н. Р.
