Октобар је посвећен борби против карцинома дојке и управо овог месеца реновиран је Онколошки диспанзер Опште болнице Чачак. Целокупно финансирање и проналажење спонзора обезбедиле су начелница Онколошке службе др Драгана Бојовић и главна сестра Зорица Шулубурић.
-Циљ комплетног реновирања је био да ову зграду представимо у бољем светлу и да је направимо удобнијом за наше пацијенте, да буде функционалније за наше особље, да лакше сарађујемо и имамо бољу комуникацију, да пацијенти имају услугу лабораторијског прегледа крви и гинеколошког прегледа, а надам се да ћемо ускоро овде имати и хирурга који ће радити са нама. Планирамо да оформимо комплетан онколошки тим болнице који ће бити централизован на једном месту, што ће свакако бити ефикасније за наше пацијенте – истиче др Драгана Бојовић, начелница Онколошког диспанзера Опште болнице Чачак.
Током радова на овом одељењу промењена је намена постојећих просторија у оквиру диспанзера, комплетно су окречене, а набављен је и нови намештај. Сала за примену хемиотерапије је једна од најбоље опремљених у Србији, на располагању је гинеколошко-онколошка амбуланта, иглене биопсије су постале стандард дијагностике карцинома дојке, радиолошка дијагностика је доступнија онколошким пацијентима, док им је хоспитални део болнице велика подршка и помоћ. Климатизоване су скоро све просторије, а обновљен је и намештај.
О залагању медицинског особља, пожртвовању и заједничкој борби ретко се може јавно чути. Једна од таквих је и Зорица Шулубурић, главна сестра у Онколошкој служби, која већ четири године овде пожртвовано ради и дише са својим пацијентима.
-Веома сам срећна што сам овде зато што сам сагледала живот на један другчији начин. Сазнала сам које су праве вредности једног људског живота, а не оно са чиме се ми бавимо, а не би требало да се бавимо. Овим путем бих желела да се захвалим свим својим колегама, јер без њихове подршке не би било овог реновирања и побољшања услова, као и начелници службе која је инсистирала на томе, а све због пацијената, јер једноставно, простор у коме су пацијенти раније сатима чекали на терапију, седели једни до других, дисали једни другима у леђа, није био нимало адекватан, Због тога смо хтели да га проширимо и оплеменимо, да имају свој комфор и интиму. И успели смо у томе – каже главна сестра Зорица Шулубурић.
Катарина Милићевић Бараћ, дугогодишња пацијенткиња и председница Удружења „Вера“ говорила је о свом искуству и о борби на путу ка излечењу.
-Као пацијент могу рећи да сам јако задовољна зато што је простор у којем ми чекамо, боравимо и бринемо много бољи, лепши, удобнији, не личи на класичну болницу и то поготову онколошким пацијентима много значи јер немају тако јак осећај страха који је карактеристичан када се улази у болничке просторије. Ја сам овде дуго, већ 12 година, и знам све фазе овог одељења. Знам какви су услови били на почетку и како је све из године у годину било боље, да бисмо сада већ дошли у фазу да смо сви опуштенији. Особље је схватило да је нама првенствено битно да тај страх, тугу и неизвесност другачије сагледамо – истакла је Катарина Милићевић Бараћ.
Оптерећење малигним болестима у свету и у Србији има вишедеценијски тренд раста. Оваква епидемијска кретања захтевају све већу ангажованост личних и системских ресурса за потребе дијагностике, лечења и неге оболелих од малигних болести.
-Оно што је најважније за откривање и лечење карцинома дојке јесте да континуирано водимо бригу о себи, да обављамо самопрегледе дојке и да се јављамо на редовне прегледе код својих изабраних лекара и гинеколога и да мислимо на то. Ако мислимо открићемо уколико се појави било каква промена на кожи или у самој дојци и на време се јавити, а тада је све много једноставније. Пут којим пацијенткиња треба да иде, односно особа која има било какву промену на дојци јесте, пре свега, почевши од самог себе, онда изабраном лекару, гинекологу, па у амбуланту за дојку која се налази на одељенњу Опште хирургије у чачанској болници – додала је др Бојовић.
-Ја сам за 12 година доживела да се стално неке нове терапије појављују које ме одржавају у животу и увек има опција за лечење, увек има начина како да се живот олакша. Болест можда неће моћи да се излечи, али бар да можемо да живимо нормално, јер тако и треба живети. Треба мислити о болести али не оптерећивати се тиме, јер живот није завршен. У нашој нацији постоји стигма да неко када добије дијагнозу карцинома, он је одмах мртав, отписан, што сам ја лично доживела том неком дискриминацијом, и на послу, и међу пријатељима, и познаницима. Сви су очекивали да ћу да умрем за два дана. Мислим да првенствено треба радити на томе да болест може бити хронична и да ми, онколошки пацијенти, будемо у рангу нпр. дијабетичара – закључила је Катарина Милићевић Бараћ.
Чачак је један од ретких градова у Србији који има екстерни конзилијум са Институтом за онкологију и радиологију Србије, са којим се одржавају консултације електронским путем, два пута месечно. У плану је да се отвори и Амбуланта за дојку, коју би водили хирурзи и која би значајно убрзала дијагностику код лечења рака дојке, као и организовање едукативних радионица за подршку пацијентима.
Општа болница Чачак
