”Бејасмо млади, скромни, лепи и волели смо се. Мало имали, а били богати. Сурови ратни услови учинили су нас старијим и зрелијим за наше године.”
Времеплов кроз деценије. Сети се увек генерација речи свог школског друга Мија Радојичића. Рођени у краљевини, школовали се у предратним и ратним условима, студирали и стварали у социјализму. Колико је само имена променила држава у којој живе, или су живели! Данас их је остало двадесетак. Матурирали су у чачанској Гимназији школске 1946/47. године. Сада се ређе окупљају, што због пандемије корона вируса, или здравственог стања већине.
– Рат је омео наше школовање. За време окупације похађали смо наставу у приватним кућама, доносили столице, сналазили се. Немци су заузели Гимназију, једно крило школе је било срушено. После рата је покренута велика акција. Ми ђаци, помагали су нам и Чачани, за дан смо подигли три плоче у срушеном делу школе – сећају се матуранти – ветерани.
И није то била једина акција у којој су ученици учествовали. Требало је, после рата, обновити родни град и државу. Још увек су врло жива сећања велике сече дрва на Јелици 1944. године, изградња пруге Шамац – Сарајево, а и те генерације су из темеља подигле Нови Београд. Зато, и данас, с пуним правом, истичу да су постали узорни и вредни људи.
– Многи су наставили школовање, а тада је велика матура била, и те како, значајна. Имали смо изузетне професоре, добре педагоге и људе. Пренели су нам све важне лекције, школске и животне. У породицама смо стекли узорно васпитање. Наши родитељи су били сељаци, радници, трговци, занатлије, официри, просветари. Али, без обзира на њихова занимања, или положај у друштву, красили су нас једнакост и солидарност. Волели смо се и помагали једни другима. Наш генерација није имала никакве афере, проневере, или било које друге криминалне екцесе – посебно су желели да истакну матуранти.
Међу гимназијалцима школске 1946/47. и академици, доктори наука, магистри, лекари, инжењери, просветни радници. Многи су водили велика предузећа и, у сваком погледу, били узорни руководиоци. Надасве, и то су генерације добрих и вредних људи.
– Када оживимо ђачке успомене, увек најлепша сећања вратимо на дане младости, скромности, лепоте у сваком погледу. Волелели смо се, били смо солидарни, саосећајни, ентузијасти – сагаласна је и Добрила Маџаревић, наставница математике у пензији, припадник генерације 1946/47. И њу су животни и професионални путеви водили у Београд, Братунац и друге крајеве, али се увек враћала у свој Чачак. Одлично се сећа и какав је био тридесетих, четрдесетих година и касније. Дубоко су урезане успомене на време у коме није било телевизора, фрижидера, да не спомињемо данашња технолошка достигнућа.
– У мојој Моравској улици први радио апарат је донео наш комшија железничар. Сви смо се окупљали и слушали. Била сам други разред Гимназије када сам се први пут ушла у аутомобил. Тада је су у Чачку биле Техничка, Женска-занатска, Грађанска школа. Школство је било у успону – сећа се наставница Добрила.
Створила је и та генерација много тога, подигла земљу, али се увек у причи о њима враћамо на права пријатељства и дружења. Као школарци, нису смели да излазе у град, посебно увече. Чак су и професори дежурали, не дај Боже да некога сретну у граду после 7 увече. Касније, како су одрастали, окупљали су се у Соколском дому или приређивали скромне игранке у Гимназији.
– У сваком годишњем добу је било неких спортских дешавања. Лети смо пливали, скакали у воду веслали, зими се санкали, скијали, грудвали. Нисмо смели да излазимо увече и једва смо чекали те игре и дружења – каже Добрила Маџаревић.
Ваљало би подсетити да је у њихово време, и касније, Гимназија била подељена на мушку и женску. Није им било дозвољено да се друже ни на одморима. Строго су поштована правила, али и у таквим околностима израсла велика пријатељства. Тако су се и матуранти 1946/47. редовно окупљали. И када нису могли против природе, они који су остајали редовно су телефонирали једни другима, причали у здрављу, деци, унуцима… Добрила има седморо праунука. Још једна предност богатог животног искуства.
”О, Ахиле, Пелеја сине, далеко најбољи од Ахејаца! Јачи си него ја и ништа мање бољи копљем! Но, ја те разборитошћу надмашити могу многоструко, јер сам раније рођен и више знам!” Одисејево обраћање Ахилу.
Фото: Албум породице Маџаревић
