МАРЉИВА, САОСЕЋАЈНА, СКРОМНА И НЕНАМЕТЉИВА
За досадашње успехе у школовању је више пута награђивана, учествовала је на многим општинским и републичким такмичењима, и њена књижица је испуњена петицама, и она ће памтити догодовштине из школске клупе, са одмора, екскурзије, али оно што посебно краси Илијану Марић, ђака генерације Основне школе “Танаско Рајић” је лепо васпитање, скромност, ненаметљивост, једноставност. Лепо је бити ђак генерације, али је ова ласкава титула и одговорност да буде још боља у даљем школовању, како би оправдала признање наставника и бескрајно поверење и подршку родитеља, каже Јана. Плени љубављу, саосећањем и захвалношћу, као да су за њен успех сви остали више заслужни…
СЛОЖНО ОДЕЉЕЊЕ
Нема посебне тајне за успех, каже Илијана Марић, јер да би био међу најбољима потребно је редовно учити, радити домаће задатке и пуно се посветити такмичењима. Највише воли природне предмете, математику, физику, хемију, али, такође, и српски језик и историју.
– Доста сам се посветила учењу, али имала сам и пријатеље, лепо смо се дружили у школи. Треба редовно учити, да касније не би било напорно. Добро је и читати разну литературу, не само уxбенике, па и гледати занимљиве емисије. Може пуно да се научи. Понекад сам била превише нервозна, мислила сам да је потребно да више учим, да не дајем све од себе. Али, када све сагледам, задовољна сам постигнутим успехом – искрено прича Јана.
Били су, наглашава, сложно одељење. Наравно, било је понекад и проблема, али све су заједно превазилазили. Сви наставници су, каже, били добри и желели су да им помогну, али посебно ће памтити учитељицу Тању Ћировић, која је спремала за такмичења из математике:
– Много сам је волела. Увек је била добра према ђацима, трудила се да што више научимо и да будемо сложно одељење. Захваљујући разредној Биљани Рубаковић много сам заволела биологију и природне науке. Она дивно предаје, увек је са нама била искрена, отворена, љубазна. Сви професори су добри и јако су ми драги, али наставник српског језика Драган Дујовић ми је увек био велика подршка, нарочито кад сам ишла на такмичења, бодрио ме, био је расположен, насмејан, шалио се, није желео да имам трему. Јако пријатан и добар човек. Наставница математике Јелена Ивановић, такође, много се залагала за нас, сваком ђаку је пружала пажњу, без обзира на то да ли је основни, средњи или напредни ниво. И за време онлајн наставе је држала и допунске и додатне часове. Велика подршка ми је била и наставница Слађана Лукић, која ми је предавала хемију и спремала за такмичења.
Наравно, памтиће Јана и школске несташлуке, шале, дружења, а најсвежији утисци су са овогодишње екскурзије, у Нишу: “Било нам је дивно, дружили смо се, видели смо Нишку тврђаву, Ђавоља варош ми се јако свидела…”
“ЈА ТО МОГУ”
Основцима и другарима наша млада саговорница поручује да верују у снове и не одустају од њих. То је, каже, једна од животних лекција, коју је научила од наставнице енглеског језика Љубине Јовановић:
– Она нам је пуно говорила о животу, да не одустајемо, да будемо упорни… Када се појави нека препрека да увек себи кажемо: “Ја то могу”. Наставница нам је причала и о њеном детињству, она није имала услове које ми сада имамо, али имала је јаку жељу и трудила се да оствари своје циљеве и снове. Била је упорна и успела је.
Илијана је, као и њена старија сестра Милица, која је прошле године, такође, била ђак генерације ОШ “Танаско Рајић”, уписала Гимназију, природно-математички смер:
– Желела бих да унапредим своје знање из природних наука, то ме јако занима. Можда је још рано за неке важне одлуке, али волела бих да студирам биохемију.
ФРУЛА – ДЕДИ ЗА ЉУБАВ
Јана много воли да чита, посебно књиге Иве Андрића, романе Жила Верна, поезију Алексе Шантића, Добрице Ерића, Јована Јовановића…, али и да свира фрулу. Наша млада саговорница свира овај народни инструмент захваљујући деди Милети.
– За фрулу ме је заинтересовао мој деда Милета. Он је желео да научимо да свирамо фрулу, а Милици и мени се та идеја допала. Нисмо ишле у Музичку школу, али нам је приватне часове држао Момчило Драгојевић, наставник музичког у пензији. Волим музику, увек ме орасположи. Волим да свирам и певам, чак и наше старе, народне песме, то ме испуњава, као и моје сестре. Николина, која полази у шести разред, воли да свира клавир, а најмлађа, петогодишња Анастасија радо пева дечије песмице – са осмехом прича Јана о заједничкин тренуцима са својим сестрама.
За мајку Весну и оца Ивана, Милица, Илијана, Николина и Анастасија су неизмерна радост и понос, а једина жеља наше младе саговорнице је да не разочара своје најмилије:
– Увек сам имала максималну подршку породице и то ми је доста значило. Моји родитељи имају пуно разумевања, увек су уз мене, никада нису очекивали да будем најбоља. Сматрали су да само треба да дам све од себе, а ја сам желела да будем успешна као сестра Милица, која ми је узор. Само желим да их не разочарам.
Са овим врлинама Јана никога не може разочарати, верујемо да ће и она бити узор другима…
Н. Р.
Фото: Архива саговорнице
