ХРВАТСКИ ПИЈАНИСТА И КОМПОЗИТОР МАТИЈА ДЕДИЋ ОТВОРИО 14. ФЕСТИВАЛ АМБИЈЕНТАЛНЕ И ЕТНО МУЗИКЕ “КАРУСЕЛ”
Концертом у великој сали Дома културе, чувени џез уметник, не само у Хрватској, већ и у читавом региону и Европи, Матија Дедић отворио је 14. Фествал амбијенталне и етно музике “Карусел”. Познато је да учествује на многим пројектима, да радо наступа, не само са нашим, него и са иностраним музичарима, а недавно је имао сјајан концерт за три клавира, са Василом Хаџимановим и Бојаном Зулфикарпашићем. Прошлог петка, на концерту у Чачку, представио је своју ауторску музику. Маестрални емотивни наступ Дедића, какав се и очекивао, бројна публика је наградила дугим громогласним аплаузом. Непосредно пред концерт, у интервјуу за наш лист, пијаниста и композитор, који паралелно гради домаћу и инострану каријеру, искрено и емотивно говори о свом музичком путу, џезу, плановима и, наравно, о познатим родитељима Арсену Дедићу и Габи Новак.
ДВОРАНА ЈЕ “МРАК”, КЛАВИР ИЗНАД СВИХ ОЧЕКИВАЊА
Први пут сте на Фестивалу “Карусел”, а вероватно и у Чачку. Какви су Вам утисци после само неколико сати у нашем граду?
– Први пут сам и на Фестивалу и у Чачку. Драго ми је да сам у Чачку, а “Каруселу” желим да још дуго траје. Глазба ми је љубав, а кошарка ми је љубавница. Гледао сам Борац Чачак из бивше Југе, и данас кад је Борац играо у АБА лига 2, а после и у АБА лига 1. Ја све те утакмице пратим. А Душан је диван, све је врло позитивно, дворана је “мрак”, клавир је изнад свих очекивања. Било би ми драго да ме што више људи чује, не само у супер форми, јер могу да дам од себе максимум максимума, како су сви ови увјети постављени на тањуру.
Дакле, први утисци су добри?
– Јесу, колико год да је лето, клима је фина. Неки дан сам свирао са Василом и Бојаном, први пут три клавира, у Новом Саду. То је све дивно, спектакл, ми смо браћа, волимо се, било је тисућу људи. Али, ветар, ноте се читају, програми које знам напамет… Хтео сам генерално рећи да више волим кров над главом, него ове “open er”-oве. То је океј, некад са Џибонијем. Ја нисам стални члан бенда, али радим пет, шест пута годишње, када ме он позове, кад се зажели мало да му песме мрвицу друкчије звуче. То је нешто друго. А ово су доста интимистички концерти, поготову кад свирам Арсена, где се испреплиће пуно емоција. За мене је и пијанистички и емотивно доста захтевно и такве ствари нису за тргове, можда, за евентуално неке мање баште, заклоњене, затворене за 200, 300 људи. Али, кров над главом је кров над главом.
“МАТИЈА СВИРА АРСЕНА” – АЛБУМ ГОДИНЕ
Управо сте поменули “Матија свира Арсена”. Био је то најбољи албум у Хрватској…
– Па то се десило. Знам људе из свих тих структура и могу да се шалим са њима: “И Награда Хрватског друштва складатеља и Порин, то сте ми све намјестили, јер сте волели сви старог, којег више нема”. Десило се нешто што је било невероватно. Океј, Порин, нисам једини, то је и Џибо масу пута освојио и остали. Али, да неко са коморним материјалом, без вокала, добије Награду Порин у категорији број 1 за албум године, то се у повијести Порина, од 1993. године још није десило. Можда се неком колеги то посрећи. Ето, мени се то у Сплиту десило 2016. године.
Позната је Ваша дугогодишња сарадња са Џибонијем. Али, сарађивали сте и са музичарима из иностранства…
– Такозвана регионална каријера, где сам за неке пијаниста, за неке ћу цели живот бити син Арсена и Габи, што је и нормално. Ту су Васил и Бојан. Свирам и вани по фестивалима, не за наше, као наши драги другари са естраде, него кад идем у Аргентину свирам за Аргентинце, у Мароку свирам за Мароканце итд. Не да се хвалимо. Дакле, имамо биполарно, подвојена личност има регионалну каријеру, а има и инострану.
РЕЈТИНГ, УПРКОС ВЕЧИТОМ ПОРЕЂЕЊУ СА РОДИТЕЉИМА
Нажалост, џез је деценијама маргинализован. Ипак, Ви сте успели да докажете да се може бити успешан и у некомерцијалној музици. Где је џез данас?
– Замисли гди је џез овде, кад ми је Васил рекао да џез у Америци, тренутно, никад није био непопулранија глазба. Моја ћерка Лу ће овог лета имати 20 година и на свим њеним музичким платформама, које нису само дизел или спотифај, има хип-хопа, чак и класике, етно… На доста тих платформи сам приметио да уопште не можеш да изабереш џез. Онда ти је све јасно. Мислим да се ови терени добро држе. Ипак, Скопље има страховити фестивал, Србија је пуна фестивала џеза, ја сам овде јако пуно. Хрватска ништа, Словенија стандардно супер… Надам се да ће се сарајевски легендарни џез фестивал поново обновити. То је то. Не да се перем, зато смо и Васил и ја отишли на шест година вани, ја у Грац, Васил у Америку. Мало и да се скине бреме те вјечите успоредбе са родитељима. Ја нити пјевам, нити пишем песме, ја сам инструменталиста. Колко год да је Арсен дипломирао флауту, нажалост, мало се бавио њом после у животу. Тако да смо се удаљили, ја макар од те генералне успоредбе од својих родитеља, а исто тако и Васил. Није ни певач, као покојни Зафир, нити је певач, као његова мајка Сенка, него је пронашао своју нишу. А истина је да смо генерацијски, поклопило се, у временима, поготово лепим послератним, поставили своје позиције, када је џез још становао овдје и то у пуно, пуно већој мери, него данас. Тада смо поставили своја презимена и некакав рејтинг, у пуно бољим временима. Данас да кренемо, били синови овога или онога, већ би то било друкчије.
Ви сте још као млад уметник били јако добри и у класичној музици. Како сте се, ипак, определили за џез?
– Ја сам уписао са пет година музичку школу, прије него опћеобразовну. До деветнаесте године руска професорица, Арсен је био строг, летовање у Шибенику за клавиром, недељеом сви гањају лопту, Матија за клавиром, нисам био на матуралном, јер је било савезно натјецање у Дубровнику. Ја сам након 14 година свега тога требао бити студент Рите Кинке. Увек ми се јави и жена је Милана Радуловића из Музичке омладине Новог Сада, преко којег сам 90 посто својих концерата обавио у Новом Саду. Године 1988, преко наших руских колега и моје професорице Блаженке Зорић и Јерке Чавић, ја сам требао бити Ритин студент. Али, почео је рат и та опција је пропала. Било ми је жао, али с друге стране, што и Рита каже: “Ма Матеј, пусти, шта и да си завршио код мене, шта даље? Погледај ову конкуренцију. Овако си сретан са импровизацијама, пронашао си себе и уживаш у томе”. Узмеш, рецимо, ремек дело Баха, Енглеска свита а-мол, коју је са 23 године Погорелић тако добро снимио за “Дојче грамофон”. Који би сад био мој допринос, да ја то рециклирам? Онда сам отишао, ипак, у неке воде које дају простора особама као што смо ја, Васил и још пуно наших колега, који су способни дати музици и неки свој печат.
“ЈА УВЕК ПУШЕМ НА ХЛАДНО”
Нови пројекти, нови планови…
– Највећи пријатељи мог оца били су Сергио Ендриго, талијански кантаутор и Кемал Монтено, то ја кажем као његов син. Има пуно мистификација ко је био најбољи пријатељ и близак мом оцу. То ја знам, ко је долазио у нашу кућу, или није. Снимио сам на наруџбу талијанске заједнице у Пули десет соло Сергиових комада, јер се уз помоћ ЕУ фондова, у Пули 10. септембра отвора нов Амфитеатар за 1.200 људи. Амфитеатар, који се зове “Сергио Ендриго”, ја ћу отворити. Моја гошћа ће бити једна прекрасна, сада већ девојка у тридесет трећој, коју сам видео на натјецању на Дори, давно, имала је 17 и мало је плакала, јер је била уверена да ће нас представљати на “Евровизији”. То је Тина Вуков, једна прекрасна и изузетна персона, дјевојка из Ријеке. “Туга долази касније”, то је збиља чак и регионални хит, чујем то некад у таксију у Београду, а причамо о 2003. години. И мени је добро за посао, ја увек пушем на хладно, али то је лимитед едиција од 400 дискова, која ће ићи само по талијанским културним центрима.
Имате светску каријеру…
– Немам светску каријеру…
Али, свирате и по иностранству, вани градите посебну каријеру…
– Па добро, али нисам једини. Уписао сам се, што каже мој пријатељ Предраг Ревишин, звани Реша, контрабасист из Земуна, мој брат из Граца.
Управо Вас то краси, од чега Ви, можда, помало бежите, једноставност и скромност…
– Ја јесам градски, фино одгојен, мајка је Њемица. А с друге стане, ако се моја кћер, што сумњам, али никад се не зна, одлучи да дјелује и на подручју бивше Југославије, како су моји родитељи, осим музичког, очито оставили и добар персонални печат, како су мени сва врата отворена, тако ја гледам и за њу. Јер, кад те прими градоначелник у Скопљу није те примио зато јер си пијанист на фестивалу, већ те примио да упозна сина Арсена и Габи.
Нела Радичевић
Фото: Александар Алемпијевић
СА ПЕТ ГОДИНА – КЛАСИЧНА МУЗИКА НА КЛАВИРУ
Матија Дедић је хрватски пијаниста и композитор. Његови родитељи су југословенски и хрватски певачи Арсен Дедић и Габи Новак. Рођен је 2. марта 1973. године у Загребу, где је завршио Средњу музичку школу “Ватрослав Лисински”. Са пет година почео је да свира класичну музику на клавиру. Слушао је скоро све музичке стилове и убрзо открио џез, који му је дао прилику за креативнији и личнији поглед на музику. По завршетку средње музичке школе, 1991. одлази у Грац, где уписује џез академију. Дипломирао је 1997. године, у класи професора Харалда Нојвирта. У Загреб се враћа исте године и убрзо постиже велики углед на хрватској музичкој сцени. Током ових година свирао је са сопственим бендом под називом “Болијерс квартет”, са којим је пратио велике џез музичаре попут Бенија Голсона, Кенија Барела, Роја Хејнса, Хозеа Фелисијана и бенда „Ол старс бенд”. У међувремену је имао прилику да наступи и са Тамаром Обровац и њеним квартетом. Крајем 90-их Матија је основао трио “Матија Дедић Трио”, који је изводио сопствена дела, наводи се, поред осталог, на Википедији.
ФЕСТИВАЛ АМБИЈЕНТАЛНЕ И ЕТНО МУЗИКЕ КАРУСЕЛ
ПОНЕДЕЉАК, 1. АВГУСТ
ВЕЛИКА САЛА ДОМА КУЛТУРЕ, у 20 часова
Сатница:
-Павле Попов & Ива Пауновић, од 20.00 до 20.35 часа
-Andy Pavlov, од 20.40 до 21.05 часова
