Глумачким водама су се препустиле у различитој животној доби. Може се рећи и из различитих разлога. Али, ове за њих потпуно нове таласе све су прихватиле са енергијом за коју нису знале ни да постоји у њима. Своје улоге у представи „Слобода Чачак“ обојиле су и својим личним емоцијама и искуствима. Успешно, што је публика наградила овацијама. Глума је некима била давнашња жеља, некима је то искуство било победа сопствених немира или нови лист у животу… Али, како саме кажу, свима је пружила осећај слободе. Месец дана после премијере, њих седам – Данијела, Вера, Катарина, Славица, Сара и две Снежане окупиле су се да говоре за „Чачански глас“, о себи, представи, реакцијама породица, колега, публике, својим очекивањима…
Мада се до пре два месеца нису познавале, изузев најстаријих Вере Рајичић и Снежане Чикириз, сада се чују свакодневно. Разговор у Клубу Градског позоришта их је по први пут после представе окупио и поново вратио у време када су улоге припремале, долазиле на пробе, чекале премијеру. Већ им недостаје позориште и једва чекају септембар, за када је заказана прва реприза.
Катарина Калушевић (Дара у представи), најмлађа је у групи натуршчика. За кастинг је сазнала случајно, тражећи посао.
– Привукла ме сама реч Слобода да се јавим на аудицију. Рекла сам себи: „Покушај!“ Када ми је Брацо (Јанковић, директор Градског позоришта и један од редитеља) рекао да пошаљем фотографију и своје податке, мислила сам да је можда и нека шала. Али, већ после аудиције видела сам да је то улога за мене, да могу да успем, јер личи на мој живот. Било је и тренутака сумње. После премијере многи су ми рекли: То си, стварно, ТИ! И то је доказ да сам била добра – каже Катарина, прехрамбени техничар по струци, која поред глуме воли да ради цветове за сватове и бидермајере од сатена.
Снежани Чикириз улога Милеве је „баш легла“. Ипак признаје, када су јој први пут понудили да она и њена пријатељица Вера (једине одабране без кастинга) глуме, рекла је да то није за њу, у њеним годинама. Чак је хтела и да одбије улогу, „није хтела да се срамоти“! Али, када су јој дали текст и после прве пробе у њој се нешто покренуло:
– Прочитале смо текст Вера и ја. Тек када сам видела да је то једна обична прича, извучена из живота свих нас – тада сам пристала. Држале смо се заједно, то је био кључ! „Браво“ моје унуке ми пуно значи. Сада сам и сама поносна на себе – каже Снежана „пензионерка на чекању“.
Данијела Белић/ Верка, а заправо фризерка која ради други посао у суседном Горњем Милановцу, сматра да је то што су радили „из душе“ дало представи посебан печат:
– Професионални глумци и сви други који су радили на представи су нас потпуно „опустили“, па ни на премијери нисмо имале велику трему. Млађа ћерка после предпремијере ме је загрлила и заплакала. Била је дирнута, одушевљена.
Вера Рајичић/ маестрална Рада у „Слободи“, једина је пензионерка:
– Све је било баш спонтано, као да се познајемо и радимо заједно годинама. Састајале смо се у Клубу сваки дан, а пред премијеру и по два пута. Али, једва смо чекале сваку пробу. Мој син Драгослав, који живи у Америци, када ме позове телефоном, пита да ли је добио Тању Бошковић, његову омиљену глумицу! Ова улога ми је доказала да за праве приче никада није касно – каже насмејано Вера, која није ни знала да живи по Брехту, како су јој то написали режисери у једној од порука.
Снежана Јовичић/ наратор и секретарица, а у стварном животу економски техничар, запослена је у Полицијској управи. Колеге до премијере нису знале да је Снежана „постала“ глумица, чак је кријући ишла и на пробе. Сазнали су из медија. Било је то изненађење за све, а онда су уследиле честитке. У полушали каже да једино на пробама нису научиле како да преживе 10. јун (дан после премијере):
– Од детињства ми је била жеља да станем на сцену, али за то никада нисам имала прилику. Када сам видела позив за кастинг, одлучила сам да се јавим, да видим да ли ће неко да ме примети у овим годинама. Када су ми рекли да су ме одабрали, изгубио се страх, зебња, сумња… Понудили су ми веру у себе и ја сам је прихватила. Сада сам срећна, задовољна. Чини ми се да је цео мој живот прошао кроз ову представу. Многи у публици видели су у нама, у нашим улогама себе и своје животе. Мислим да ће нам ова представа отворити друге могућности – са новом надом каже Снежана.
Славица Ницовић/ Дарина тетка, сматра да је представа добра и због одличне процене професионалаца на аудицији.
– Тачно су знали која је за коју улогу. Волим позориште и за две године короне ужелела сам се културе. Сада могу да кажем да глумачки хлеб и није лак, али пружа изузетне емоције – каже ова медицинска сестра у чачанској Болници. И она је помало „тајила“, па су колеге у најмању руку биле „фрапиране“ кад су сазнали да има „нови идентитет“.
Сару Петровић/ Лепу, Дарину гошћу, наговорила је мајка да се пријави за аудицију. Једина је раније ишла на глумачке радионице, али ово је потпуно ново искуство:
– Међу нама скоро да није било разлике, без обзира на године. Мислим да смо све биле подједнако усхићене и свака је дала све од себе! – каже банкарска службенца, тренутно „запослена“ децом и сликањем по шољама.
Свака је од режисера (Милош Миловановић, Ивана Терзић и Братислав Јанковић) добила честитку са личним порукама. Ти мали текстови су их посебно дирнули и охрабрили… Као и гест Сање Живановић, која им је поклонила скице са њиховим костимима из представе. И све су са поруком. Надају се да ће представу „Слобода Чачак“ играти још много пута пред публиком у Чачку, као и у другим градовима. Једва чекају пробе. Верују да их није случајно спојила представа, у којој је, како једна од њих рече, спакован цео њихов живот.
Желимо им да за десет година, када „Чачански глас“ буде славио век постојања, буду опет део неке сличне приче.
В. Т.
Аутор фотографија са представе: Зоран Јовановић Мачак, фоторепортер „Вечерње новости“
Представа „Слобода Чачак“, по тексту Ане Вучићевић, рађена је у продукцији Градског позоришта Чачак. Глумци аматери су и троје деце: Теодор Лазовић, Михаило Живановић и Огњен Богићевић.
