Шта је све стало и у његових 90 година! Најстарији стоматолошки техничар у Чачку, некадашњи фудбалер, тренер, једини који је са женском фудбалском екипом освојио првенство Југославије. Био је велики пријатељ Мила Мојсиловића, а његов отац је на Башчаршији наручивао специјалне шешире за Леку Обућину. Бардове чачанског новинарства.
– Био сам мирођија у свакој чорби! Када је утакмица, на терену сам. Увек спреман за санкање, боб, игранке. Ако је неко мењао девојке, ја сам – шали се Драган Силађи. Тако је препознатљивији, вероватно мало ко зна да му је право име Драгољуб.
Неизоставно, увек се прво искраду сећања на младост и снагу. Али, не би смео ни фудбал да засени његову другу страну личности. Ону песничку.
– Много сам волео да читам књиге. Имали смо некада у кући, такозвани, фасунг-лопов. Укључим га увече и читам. Колико су ме пута моји тукли због тога! Некада се и изгубим од читања, одем на терен и причам о Емилу Золи или неком другом писцу, а људи ме гледају у чуду. Наша наставница српског Нада Арсенијевић је читала моје писане саставе целом разреду, а претходно би рекла: ”Вашој деци ће Драган бити професор књижевности!” Никада се нисам строго држао теме, писао сам оно што ми је на срцу. У Гиманзији сам награђен за најбољи превод Хајнеове песме ”Лорелај” – сећа се Драган. Није постао професор књижевности, ни преводилац немачког језика. Знао га је скоро као матерњи, на шта би донекле могло да укаже и његово презиме. И многи Мађари, вишег друштвеног сталежа, су у породици разговарали искључиво на немачком
КАО У БЕЧУ
Драганов отац Аладар, касније Славољуб, одрастао је немачко-мађарској породици у Скопљу и Сарајеву. У Чачак је случајно дошао. По повратку из заробљеништва у Првом светском рату, нашао се и на раскршћу и на беспућу. Али, у свом Скопљу. Сви заробљеници су добили тек толико новца да се снађу за дан, два. Аладарова браћа су била у Пешти и Сарајеву. Имао је сестру удату у Чачку, Олгу Симовић, зато је решио ту да дође.
– Завршио је Гимназију, уписао студије у Загребу, али га је рат пресекао. Ипак, завршио је у Скопљу шнајдерски занат и тиме се бавио до Другог светског рата. Имао је радњу у садашњој Железничкој улици. У заробљеништву у Африци је научио и француски језик. Знам да га је и председник општине звао да преводи разговор са Немцима. Један је, пријатно изненађен његовим знањем прокоментарисао: ”Господине, као да смо се срели у Бечу!” Због знања језика, у Другом светском рату је радио по пола године у Немачкој и Сарајеву. Добро је прошао. После рата није био шнајдер, радио је у ”Обнови”, основао и ”1. октобар”. Славољуб је постао, када је требало да се ожени са мојом мајком Радмилом. Није могао да се венча у цркви као Аладар – део је породичне историје породице Силађи. И Драган је био сведок многих догађаја. Сећа се очеве радње, а имао је срећу да у ратним данима редовно похађа школу.
ОД А ДО Ш
У матичној породици Драгана Силађија настало је и пријатељство са новинарима Милом Мојсиловићем и Леком Обућином. Миле је становао у њиховој кући, у садашњој Улици војводе Степе. Касније је био и сталан посетилац Стоматолошке службе у Дому здравља, у којој је са Драганом радила и његова супруга. Имао је и посебан ритуал, када је посећивао бивше станодавце.
– Дође са нашим колегом из Стоматолошке службе Џаном Васикићем, покуца и узвикне: ”Није пас на врата, него ветар дуну, цвеће замириса!” А, Лека! Носио је посебне шешире. Имали су на предњој страни велике ободе. Мој отац их је наручивао на Башчаршији. Он накриви так обод како му одговара, или да кришом посматра свет око себе. И по том шеширу је био јединствен – каже Драган. Са ”Чачанским гласом”, чији су и они постали легендарни новинари, наш саговорник се одавно дружи. До дана данашњег. Као и многи Чачани, купи га пре ”Политике” и других националних новина.
– Понекад и заплачем, ако прочитам нешто тужно!
Како друго, ту осећајност је пренео и на поезију. Сећа се његова колегиница Љубица Војиновић да им је на послу читао стихове, понекад му крену сузе. Пошто колеге почну да се смеју, он онда не жели да настави… Њихов главни шерет, чак и када је озбиљан!
– Наш колектив је био незабораван. Свађали смо се, плакали, певали. Једва смо чекали да дођемо на посао – потврђују и Љубица и Драган. Вероватно је и због тога остао да ради 40 година и 10 месеци. И на послу је све радио, од А до Ш, докле год досежу могућности техничара.
На почетку толико буке око фудбала, сад ништа. Драган није активан играч од 18. године. Престао је због повреде колена, коју и данас осећа. Али, наставио је да тренира фудбалере ”Борца”, ”Слободе”, ”Металца”. И девојке. Са женском екипом ”1. октобар” освојио је првенство Југославије. Чачанке су тих седамдесетих победиле чувени сарајевски ”Жељезничар”. И данас чува привезак, као потврду да је био члан Фудбалског савеза Југославије.
Остали су препознатљиви фудбалски манири свих 90 година. Каква старост може да погоди гипког, човека који је увек у покрету? Када је најпотребнији његовој Мирјани, сину Милошу, снаји Ивани. И пријатељима, иако се много сузио генерацијски круг пријатеља. Ипак, Драгољуб Драган Силађи успева да остане млад и ведар. Као и његов вршњак ”Чачански глас”…
