– Стигло је писмо тадашњем директору Гимназије Владиславу Поповићу Вапи од ректора Загребачког свеучилишта. Доста наших ђака је тамо отишло на студије. Тражио је да га прочита у свим одељењима и на родитељским састанцима. Писао је да су професори на свим факултетима били одушевљени знањем наших ученика и молили су родитеље и ђаке да студирају у Загребу – сећа се Веља Танасковић, школским друговима познатији по надимку Тане Велики.
Није говорио о својој генерацији, која је матурирала пре 55 година, већ о мало старијим гимназијалцима. Хтео је да му баш тај догађај буде увертира за причу о његовим успешним друговима из Гимназије.
– Можда би требало истаћи IV/4 одељење и дивног разредног старешину, покојног Рашка Стефановића. Завршили смо последњу годину без иједне слабе оцене и двојке. Троје ученика је имало све петице. Били смо најбоље одељење у тадашњем Краљевачком срезу – каже Веља Танасковић. У његовој генерацији гимназијалаца касније је било више лекара, професора универзитета, дипломираних инжењера, адвоката, научника. Хтео је да и његови синови уче баш у чачанској Гимназији, иако је породица својевремено живела у Неготину. Тако је и било, а студије су завршили у Чешкој. Али, вратили су се у Чачак, ту живе и раде, основали су породице.
И још много личних доживљаја и искустава је испричано те вечери, у ”Моравским аласима”, на прослави 55. годишњице матуре.
– Причамо о свему, углавном о нама. Некада су нам деца била главна тема, сада њима више нисмо толико занимљиви, више унуцима. Увек се вратимо тим темама, иако је једно време био забрањен сваки раговор о приватном животу. Ово је наш десети, јубиларни сусрет. Сваки пут имам трему и данас сам је осетила. Чак сам се и припремила, обукла сам мајицу на којој је наша Гимназија. Имам сачуван и амблем из школе, али сам заборавила да га понесем. Ђачку кецељу нисам сачувала, јер сам отишла из родитељске куће, али какав сам ”хрчак”, вероватно би се и за њу нашло место – нашалила се на свој рачун Мирјана Радивојевић. Напомиње и да је чачанска, не београдска Мирјана. Било их је две у генерацији.
Немогуће је не приметити колико је воље и времена чачанска Мирјана уложила у припрему генерацијског сусрета. Професорка математике у пензији направила је и тачан списак својих школских другова који више нису живи. Њих 36.
– Редак јубилеј, 55 година матуре, али је трећина наших школских другова отишла на пут без повратка. Привилегија је долазак нашег професора српског језика Предрага О. Ћурчића, који нас је поздравио. Поклонио сам му књигу ”Две у један”, посвећену песнику Добрици Ерићу и посебно му назначио страну 189 на којој је објављен његов интервју из ”Чачанског гласа” из 2001. године, аутора Зорице Лешовић Станојевић. И тада је Добрица Ерић упозорио: ”Народ који се преварио и презрео своју прошлост, будућност дочекати неће!” Бојим се да су дошла таква времена – сматра и професор др Миладин Шеварлић. Није заборавио ни своју Гимназију. Намерава и да школи поклони три триптиха репродукције на платну фотографија Мирослава Радовића, посвећених 100. годишњици Првог светског рата, као и историјску монографију Гидеона Грајфа ”Јасеновац, Аушвиц на Балкану”.
Такве трагове остављају и његове генерације. Научно поткрепљене. Ништа њима ни данас није страно, савремене технологије, али остала је да живи књига, писани траг о сваком времену. Жао им је и што у Гимназији није било окупљања, као претходних година. Садашњи професори нису предавали њиховој генерацији и зато је и сусрет са Предрагом О. Ћурчићем, макар и на тренутак, био изузетно драгоцен.
– Жао нам је што се чешће не састајемо, мало је на пет година. Сада смо и у годинама, када се сви преиспитујемо, често путујемо у прошлост. Зато нам ови сусрети много значе и сваки пут им се посебно радујемо – утисак је и Веље Поповића, дипломираног инжењера технологије.
– Тада смо били млади, лепи, безазлени. Мислим да смо одрасли у честите и успешне грађане – највиша оцена за школске другове и од Алексе Гагића, још једног математичара.
Биће велики јубилеј тој генерацији и 2027. Колико је тек изузетно прославити шест деценија велике матуре? Само да тај списак не буде краћи. Има наде, с обзиром на енергију и животну радост коју имају наши ”матуранти”.
”НАЈБОЉЕГ МЕЂУ НАМА НЕМА”
И како се не сетити свих 36 људи који су већ отишли. Међу њима и научник светског гласа, метеоролог, професор др Завиша Јањић. Некада носилац тек установљене Вукове дипломе, ђак генерације у чачанској Гимназији, школске 1966/67. године. Магистрирао и докторирао на Загребачком свеучилишту, а предавао је на универзитетима у Београду, Хамбургу, Сједињеним Државама. Добитник је и Годишње награде Светске метеоролошке организације… Умро је у Вашингтону 2019.
