„ПТИЦЕ ЧАЧКА И ОКОЛИНЕ“ – МИШАР
Припада породици јастребовки, али мишар (лат. Buteo buteo, енгл. Eurasian Buzzard) није ни јастреб, ни орао, како га често у народу зову. Припада посебном роду Buteo. Често га можемо видети како лебди и са неба осматра свој плен или стоји на неком стубу или усамљеном дрвећу поред ауто-путева. На кратким, жутим ногама има снажне канџе. Са великим распоном крила и до 150 сантиметара тешко га је, заиста, не уочити. Мишари су, поред сова, немерљиви заштитници усева од мишева и пацова, а далеко јефтинији, ефикаснији, и, без сумње, здравији, од разних отрова. Ове и друге занимљивости о снажном летачу изузетног вида, читаоцима „Чачанског гласа“ открива Драгиша Петровић, еколошки активиста и велики познавалац птица нашег краја.
Према подацима Друштва за заштиту и проучавање птица Србије, мишар, једна од најкориснијих птица са нашег поднебља, друга је по бројности грабљивица у Србији, одмах после ветрушке.
– Иако ређе, баш као и ветрушка, и мишар зна да користи исту технику – да лебди на небу, вребајући плен. Обично је, ипак, на некој својој осматрачници – електричном стубу или на дрвету на њивама, на ивицама парцела. Или кружи у ваздуху, одакле се обруши на плен, обично мишеве, због чега је и добио име. Једе и остале глодаре, па је изузетно користан за пољопривреду и екоравнотежу – каже Петровић.
Мада му нису главна храна, једе и змије и остале гмизавце, водоземце и мање птице. Зна, опет ретко, да лови и дивљач, зечеве, фазане и голубове. Они су на његовом менију заступљени са мање од пет процената, па, ипак, ловци га неоправдано сматрају „штеточином“ и неретко убијају.
У нашем крају је станарица и гнездарица. Код нас зими долазе и мишари са севера. Станишта су му шуме, равнице, брдски предели, а често је поред река и језера. Гнезди се у забранима и крај река, обично на висини од око шест метара. Женка снесе три или четири јаја у интервалима од два дана, а на њима леже и мужјак и женка. Мали птићи излегу се после 35 дана и хране их оба родитеља.
– Често се гнезди у врбацима и на високим тополама крај Мораве. Знам сигурно да имају бар два пара на Сувој Морави. Мишар је строго заштићена врста. Угрожен је због сече дрвећа на којима се гнезди. И ловци су му претња. Страда и од тровања, што је посебно велики проблем, будући да се храни лешинама и животињским остацима који могу бити отровани – прича Петровић.
У књизи „Птице Чачка и околине“ наведен је случај, када су у Доњој Горевници тако отроване бројне птице, међу којима је био и 21 мишар.
– Као и остале мање грабљивице, мишари могу донети велику корист пољопривредницима, јер је он главни непријатељ глодара. На нивоу Србије добит се мери стотинама хиљада евра, само у приносима, а да не говоримо о новцу за препарате за тровање глодара, од којих и ми имамо штете – каже Петровић и саветује пољопривредницима постављање стајалица на њивама, ливадама и пашњацима, како то већ чине у Војводини. То су обичне летве или дебље гране на висини од метар и по до два, на педесетак метара раздаљине, где преко дана „стражаре“ и одакле лове мишари и ветрушке, а исте осматрачнице ноћу користе сове.
– То је рад у три смене. Са овом малом инвестицијом пољопривредници би помогли себи, а и птицама – објашњава Драгиша Петровић.
В. Т.
Фото: Драгиша Петровић
Извор: „Птице Чачка и околине“
ЗАНИМЉИВОСТИ ИЗ НАШЕГ КРАЈА
Није уобичајено да слети у насељено место, али се и то догађа, нарочито ако је повређен или изнемогао. Тако су пре десетак година једног повређеног мишара спасила деца у Чачку. Други случај спасавања био је у Овчар Бањи, када је упао иза заштитне мреже на магистралном путу.
РОЂАЦИ
Једини „блиски рођаци“ су му гаћасти мишар (Buteo lagopus) и риђи мишар (Buteo rufinus). Оба се могу видети у Србији, па и у Чачку и околини, али веома ретко. Просечна старост му је око девет и по година. Као и друге грабљивице може доживети и близу 30 година, али у нашем крају није било прстеновања мишара, будући да су му гнезда на великим висинама.
