БРОНЗАНИ ЧАЧАНСКИ ОЛИМПИЈЦИ
Репрезентативци Србије, рукометаши браћа Мирослав (1988) и Ђорђе Томићевић (1991) ни са последњег великог такмичења нису се вратили у родни Чачак без медаља. Мирославу је ово шесто, Ђорђу треће одличје са великих такмичења. Пред одлазак у Бразил на Олимпијаду, медаљу су обећали породици, тренеру, пријатељима из Удружења глувих и наглувих Чачак… И себи! Бронза овог пута за све њих сија као злато, јер су је српски рукометаши освојили на 24. Летњим олимпијским играма глувих, у јакој конкуренцији и нимало лаким околностима. О великом успеху нашег тима и утисцима из Бразила, спортском и победничком гену, о поносу што играју за српску тробојку на такмичењима са којих се годинама враћају окићени медаљама, разговарали смо са Мирославом и Ђорђем у Дому Међуопштинског удружења глувих и наглувих Чачак.
БРОНЗА СЈАЈНА ПОПУТ ЗЛАТА
Мада Бразил многе асоцира на сунце и лето, у Кашијас ду Сулу, граду на југу, сада је право јесење време. Иако су се добро обавестили где иду, понели су зимске јакне, хладноћа која их је пратила и у хотелским собама натерала је Мирослава да се покрива са свим што је нашао, а млађи Ђорђе се већ на почетку такмичења разболео. Ипак, тих 18 дана колико су боравили у Бразилу, остаће им заувек у сећању. Наравно, и због освојене медаље, али и сјајне игре тима тренера Жељка Кукића.
– У првом колу победили смо домаћине са великом разликом. У утакмици са Немачком, иако смо се баш борили, изгубили смо са 25:30. Камерунци нису дошли због корона пропусница, тако да је регистрован службени резултат. Пласман у полуфинале потврдили смо убедљивом победом над Кенијом 32:22. У полуфиналу смо поражени од увек јаке Хрватске (32:18), која је и тријумфовала на Олимпијади. Посебно је била тешка утакмица са Турском, баш за треће место… Они су водили неколико пута, али нисмо одустајали, победили смо са пет поена разлике и изборили заслужено бронзу – причају наши рукометаши, посебно срећни што је наш тим са четири нова играча подмлађен. Успеху је, свакако, допринео тренерски тим. Предводи га Жељко Кукић, који својих 15 изабраника, по речима Томићевића, није „штедео“ током вишемесечних, напорних припрема.
– Пре поласка у Бразил нам је рекао да заборавимо на све, само да мислимо на медаљу, коју морамо да изборимо. Иначе, из Бразила ћемо се вратити пливајући – присећају се уз смех браћа и наглашавају да је Кукић строг, али врхунски селектор.
Томићевићи се од малена баве спортом. Заправо, пошли су стопама оца Ивана, сјајног рукометаша. Био је, такође, годинама у државном тиму, са којим је два пута освојио злато, 1981. у Америци и 1985. у Немачкој. За рукомет се први определио Мирослав, још током школовања у Ужицу, где је, уз оца и „стару“ екипу почео активно да тренира… Тако је у овај „породични“ спорт, кад је дошло време, „повукао“ млађег брата, који се тражио и у фудбалу, кошарци…
Позив да игра за репрезентацију Мирослав је добио још као седамнаестогодишњак, давне 2005, а у државном дресу је заиграо три године касније. Ђорђев први наступ за Србију био је 2013. у Бугарској, баш на Олимпијади, на којој су освојили сребро. Низала су се од тада бројна такмичења, европска и светска, на којима су браћа били део националног тима, Мирослав као пивот, а Ђорђе на позицији бека. Прошле године донели су бронзана одличја са Европског првенства у Загребу.
– Олимпијска из Бразила ми је шеста у државном тиму. И, заиста, за сада је најблиставија… Није било лако. Поред временских услова, аклиматизације, несавршених судија на неким утакмицама, морали смо се борити и са лошом организацијом… Ипак, обећали смо да се нећемо вратити без медаље. Борили смо се до краја и успели да освојимо треће место – прича Мирослав.
– Ми Срби смо научили да стално нешто трпимо. Тако смо прихватили све што нас је у Бразилу снашло, за разлику од многих других. Ја сам одмах на почетку био болестан, изгубио снагу… Али, нисам имао избора, морао сам да играм сваку утакмицу. Због свега тога, чини ми се, још смо поноснији на ове медаље – додаје Ђорђе, који се нада да ће за Србију играти бар још једну деценију и, наравно, донети у Чачак још много одличја.
ЈОШ БЕЗ НАЦИОНАЛНИХ ПРИЗНАЊА
Ипак, и ова прича има тамну сенку. Несхватљиво, али у Србији, за разлику од Међународног олимпијског комитета и великог броја земаља у свету, па и окружењу (Хрватска, Словенија…), глуви спортисти још нису равноправни са чујућима и параолимпијцима, који после освојених медаља на светским такмичењима добијају награде, националне пензије… Годинама имају само обећања из Министарства спорта, али још нико није потписао тај закон.
– Имамо право на стипендије, хвала и за сваку другу подршку. Али, овакав став нас просто дискриминише у односу на друге. Донели смо Србији бројне медаље. Отац се 40 година бавио спортом, донео је два злата и још нема никакво признање… Уколико се настави по старом, размишљамо да ли да играмо даље – кажу браћа Томићевић, који очекују да ће ускоро и ово, за све њих, болно питање бити прошлост. У супротном, Савез глувих Србије спреман је да права потражи и у Европском суду за људска права у Стразбуру.
Надају се да ће се, ипак, све ускоро добро решити и да ће већ следеће године отићи у Данску на Светско првенство… Са великим нестрпљењем очекују одлазак у Токио, на следећу Олимпијаду. Ђорђу би то већ била трећа.
На њихов велики успех најпоноснији су родитељи, отац изнад свега. Част што их познају осећају и колеге из „Унипромета“, где раде обојица. Много им значи подршка пријатеља из Удружења. Мирослав и Ђорђе су готово одмах са пута дошли у чачански Дом глувих и наглувих, где су им у четвртак увече приредили свечани дочек, баш како и приличи успешним олимпијцима. Торте су биле са њиховим ликовима, организован је велики ватромет… А њих двојица кажу да су поносни што бране боје Србије. И што су на свим такмичењима „делегати“ свог града. Могли су да заиграју у неким другим клубовима у Србији, али нису желели да напусте све што их везује за Чачак.
В. Т.
БРАЗИЛЦИ СУ ДИВНА ПУБЛИКА
Корона је и даље актуелна у Бразилу. Од вируса је оболело више од 50 спортиста, а 32 Јапанца морало је да се врати у домовину на пола такмичења.
На Мирослава и Ђорђа посебан утисак је оставила публика. Трибине су, кажу, биле увек препуне, навијали су као да игра њихов тим, многи су тражили да се фотографишу са нашим репрезентативцима, да им поклоне мајице, заставице…
– Јесу неорганизовани, али Бразилци су, заиста, веома љубазни… Град има око 300.000 становника, али као да је време стало, све је старо. „Најновије“ зграде као да су из осамдесетих година, возе старе аутомобиле – описују они део атмосфере из те јужноамеричке државе.
УНИВЕРЗАЛАН ЈЕЗИК СПОРТА
Браћа, иначе, од повратка у Чачак са школовања, играју за РК „Младост“, који се такмичи у Трећој лиги. Сви саиграчи у клубу су чујући и како истичу, комуникација је одлична, јер цео клуб краси слога. И они су поносни на успех Мирослава и Ђорђа у државном дресу. Тренинзи у атеничкој хали су редовни, а Ђорђе форму одржава и у теретани… Једна од брига им је што немају наследнике међу спортистима у Удружењу глувих, па се боје да ће бити међу „последњим Мохиканцима“.
– Желели бисмо да се неко од глуве деце заинтересује за рукомет, да тренира са нама. Нажалост, по неком правилу, све их мање долази у Удружење, као да се родитељи стиде…. За то нема никаквог разлога. Ми смо, заиста, једна велика породица. Овде, у Дому, могу се бавити разним спортовима. За сада имамо двојицу дечака, али било би добро да их има бар десетак – жеља је Мирослава и Ђорђа, који поносно показују бројне пехаре и медаље спортиста овог Удружења.
У тиму Србије у Бразилу били су још Мирослав Ћалић и Алекса Алексић, родом из Крушевца, али су сада чланови Спортског удружења глувих и наглувих Чачак.
