„Читање води у размишљање, а размишљање води у јерес“, речи су Гргура VII, чија је мисао била да писменима забрани читање и љубав. То су уједно и стихови песме „Љубавник контесе Матилде“ из збирке „Песме из болести и здравља“ инспирисани изјавом поменутог кардинала. На неки индиректан начин протежу се као филозофска жица ствралаштва Енеса Халиловића, новинара, песника, приповедача, уредника из Новог Пазара. Књижевни портрет зналачким познавањем његовог дела осликавала је, уз присуство бројне публике, у петак, 15. априла, у великој сали Градске библиотеке “Владислав Петковић Дис“ библиотекар Тијана Бежанић, питајући се заправо: Ко се то плаши читања?
И сам аутор учествује у сопственом портретисању откривајући лаконски свој приступ књижевном стваралаштву у коме се води поједностављеном идејом да је „оно што је занимљиво њему, занимљиво и другима“. Биографски филмски кроки о песнику, обележен симболиком пролећних тулипана, али и порекла, креирали су библиотекари Тања Вуковић и Владимир Симић.
Енес Халиловић, један је од најзначајнијих домаћих књижевних савременика. Није непознат овдашњој публици. У више навратагостовао је на „Дисовом пролећу“, био члан жирија за Награду „Млади Дис“, говорио „Слово о поезији“ 2012. пред Дисовим спомеником. И прошле године у априлу, био је гост Дома културе, када је промовисан његов последњи роман „Људи без гробова“.
Ослоњен на традицију, Халиловић језиком и стилом везује народно приповедање са савременим токовима… У његовој поезији честа су подсећања на помешано порекло и спој различитих генетских и културних основа народа који живе на овим просторима. Можда зато и истиче:
– Језик чине речи. Људи су језички повезани више него што претпостављамо. За мене је историја културе заправо историја језика. За мене је Балкан чвориште великих култура и не видим га као провинцију.
Воли да ради са младима, мисли да има шта да им каже, а као уредник је, каже мање строг, а више добар друг…
– У најопштијем осврту на књижевникова дела, можемо казати да он пише о људима, њиховим судбинама, природи и карактеру обичног човека, али и песника, о људској суровости, али и крхкости, минулим и садашњим временима, турбулентности друштвених и историјских околности, које неминовно утичу на појединца, затим о поезији, пролазности, променама, сеобама, неправдама, страховима, слободи, али и бројним другим животним честицама човека који настаје и опстаје на Балкану – истакла је, поред осталог, језгровито сублимирајући мотиве Халиловићевог песничког опуса, Тијана Бежанић.
Смисао свеприсутног она мудро препознаје и издвајањем стихова песме „Излазак“: “Не постоји ништа сувишно. Све што је сувишно не постоји“, коју Халиловић доносиу песничкој збирци „Блудни парип“, потенцирајући, по њеним речима, сврсисходност постојања свега на овом свету и могућност уметничког обликовања. Издвјањем есенцијалних стихова, Бежанићка уједно подупире универзалност, као прву законитост сваког значајног стваралачког чина, па и поезије.
Нижући питања на различите стваралачке теме, песник Енес Халиловић „има способност да снагом речи усмерава мисли и емоције“док пише и промишља…
– Песник не пише песму, он песму тражи… Проза је презиме поезије… Сваки добар песник може сваки дан да напише просечну песму, предвидљиву,али за добре нове песме потребни су нови простори, путовања… Провео сам живот са разним људима. Свака душа је дубока. Свако од нас има страхове. Разочарања и наде су велики. Сваки човек је вредан да се о њему нешто напише. Литературу више доживљавам него што је разумем…,Зар сам све ово радио да бих дошао до овога… – запита се понекад Халиловић и коментарише своје поетске књиге.
За збирку „Зидови“, објављену 2014. године, добио је Награду „Меша Селимовић“. Следе рукописи „Бангладеш“, „Листови на води“, последњи у низу „Секвоја“…
– „Зид“ је појава која прати човека одувек, као политичка и културна чињеница. Зидови могу да раздвајају, спајају, лишавају слободе, али и пружају уточиште. „Они дишу и живе кроз нас“. Поетска збирка „Бангладеш“ говори о језику који је створио нацију. Изломљена је на 12 целина, као што је и наша пажња данас фрагментарна, изиломљна, из делова.
О односима акултурације и енкултурације који су се догодили у национално мешовитим срединама из какве потиче и којом је окружен и инспирисан, који су, како примећује Тијана Бежанић „непредвидиви, импулсивни, конфликтни, а опет, некад и у тешким временима племенити и емпатични”, дирљиво пише у песми „О једном путу у селу Хоткову на полуострву Балкану“ у збирци „Листови на води“. На истом фону су испричане трагичне људске судбине, понека анегдота, животне и народне мудрости у форми минијатуре у збирци кратких прича „Чудна књига“ (2017). О томе сведочи поетизована сентенца из приче „Излазак“: „Потребно је да бол тијела надвиси бол душе, па да се бол душе постиди. А познато је: ко се постиди, нечујно изађе.“
„Ако дуго гледаш у понор“ је наслов Енесовог романа чији јунаци, иако „жртве највеће људске малициозности, сујеверја, друштвених околности“ не одустају од живота, доноси занимљиву поруку: „Ако дуго гледаш у понор не плашиш се пада, већ скока.“
О односу оца и сина, фотографији која је сачувала један жив осмех поред последњег коначишта, пише у својој управо објављеној збирци песама, насловљеној по интернет шифри упокојеног оца, која је постала наслов његове последње књиге „Секвоја“, са поднасловом „паралелепипед“. У тој комбинацији Халиловић супротставља на једној страни раст, величину и дуговечностовог тропског стабла насупрот геометријском телу налик огледалима, истичући даје то и „његова игра“, јер воли када „књига има форму, када прва песма комуницира са последњом“.
Тражећи нове просторе или „гориво“ за своју поезију Халиловић проучава историју, промишља законе квантне физике запитан „како то мало утиче на веће, како поједина лепа реч мења човека, како то мале ствари утичу на велики свет…“ Он понире у песничке биографије и њихова необична умирања, тврдећи да „врло често смрт објасни живот човека“ имајући на уму да је „Хераклита појео чопор паса, / Достојевски је искрварио за неколико минута, / а кад су ексхумирали Гогоља/ даске од сандука биле су изгребане.“
И уместо закључка дилема:
– Писати поезију или не писати поезију, кад бих знао од та два пута који је гори, знао бих који је пут бољи – остаје недоумица Енеса Халиловића у последњој збирци „Секвоја“, али и недоумица за све оне који су на трагу тог често необуздано разливеног мастила.
Зорица Лешовић Станојевић
