У присуству фамилије, пријатеља и сарадника, недавно је у Kултурном центру Општине Лучани у Гучи одржан програм под називом „Незаборавник за Јовишу Славковића“.
Јовиша М. Славковић, истакнути културни и друштвено-политички радник и бивши директор Дома културе у Гучи, после краће и тешке болести, преминуо је на Савиндан.
Рођен је 9. марта 1938. године. Основну школу је завршио у родним Ртима и Гучи, потом Гимназију у Чачку, а онда и Вишу управну школу у Нишу. У чувеној Пешадијској школи резервних официра у Билећи стекао је чин резервног пешадијског мајора. Радни век је провео у Драгачеву. Радни век је провео у Драгачеву – у просвети, где је био секретар Основне школе у Гучи, након тога је радио у државној управи као секретар Самоуправне интересне заједнице образовања, културе и физичке културе Општине Лучани, тржишни инспектор и инспектор рада Општине Лучани, председник Извршног савета Скупштине општине Лучани, вршилац дужности начелника за урбанизам, комунално – стамбене и друштвене делатности Скупштине општине Лучани, директор Дома културе у Гучи и Драгачевског сабора трубача од 1994. до 2001. године. На његову иницијативу је 1997. године у програмски део Сабора уведено такмичење омладинских трубачких оркестара са циљем да се сачува трубаштво и обезбеди будућност Сабора и трубачке музике у Србији.
Јовиша је био креативац. Најпре се прочуо као сликар – самоучар, а потом и као писац који је истраживао прошлост Драгачева. У свом дугом и плодном стваралаштву добио је велики број значајних друштвених признања, од којих се посебно истичу: Вукова награда, Златна значка Kултурно – просветне заједнице Србије и Орден рада са сребрним венцем. Био је члан Удружења књижевника Србије. Аутор је и коаутор 42 књиге са тематиком историје, традиције, обичаја и културе Драгачева. Смрт га је затекла на месту председника Скупштине Kултурно –просветне заједнице Драгачева и Удружења самоуких сликара и вајара Драгачева. Самостално или заједно са другим сликарима излагао је на више од 50 изложби у земљи и иностранству. Основни мотиви његових завичајних слика били су занати, људи и предели Драгачева, јер, како је и сам често истицао, шта би он друго могао да слика него своје Драгачево!
У браку са супругом Радмилом добио је ћерку Силвану. Често је одлазио у Београд код ћерке, уживао у шетњама поред Дунава и пажњи својих унука. До последњег дана свог живота, Јовиша је био онај исти – енергични, вредни, знатижељни, гласни, духовити Рћанин, наглашено је више пута у излагањима уприличеног програма сећања.
Топле и веома надахнуте речи о свом драгоценом сараднику и пријатељу, са посебним освртом на његово ликовно стваралаштво, изговорила је Снежана Kостић, председница Удружења самоуких сликара и вајара Драгачева:
-Био је народни човек, приступачан за свакога. Једноставност, ведар дух, елоквенција и радозналост красили су његову личност. Био је активан и креативан сарадник, изузетна културна личност, дао је трајан и дубок печат култури Драгачева. Доказао је целим својим животом колико је волео Драгачево, његов траг је неизбрисив. Имао је моћан и жив стваралачки занос, који га није напустио до последњег дана. И док је лежао у чачанској Болници и водио животну битку, пожелео је да слика. Рекао је: „Гледам кроз прозор Јелицу са ове стране, набави ми једно веће платно, боје и четкице, када изађем одавде да насликам.“ Наш драги Јовиша, велики господин, упечатљив, јединствен, наглашеног темперамента, сензибилитета и чврстих ставова. Снагом свога ума био је непоновљива, ванвременска личност.
О Јовишином животу, књижевним остварењима, великом броју друштвених признања, опширно је говорио и Милан Парезановић, председник УО Удружења „Наше Драгачево“. Посебно се осврнуо и на Јовишине две велике жеље – да се на неки начин сачува успомена на Властимира Лала Вујовића, једног од оснивача Сабора трубача и да се Николи Ники Стојићу уради један споменик, крајпуташ у драгачевском пешчару, који би био постављен у центру Гуче, испред Музеја или код Основне школе.
-Пошто сада нема ни Јовише, требају нам два крајпуташа, и за Нику и за Јовишу, јер њих двојица не иду један без другог – нагласио је Парезановић и истовремено најавио иницијативу да нека од улица у Гучи понесе име овог врсног ствараоца који је увек мислио на своје Дргачево и Драгачевце.
О лику и делу Јовише Славковића је упечатљиво говорио и његов ратни саборац и пријатељ Јован Павлица, председник Општинске организације пензионара Лучана.
Јовишин велики пријатељ и сарадник Радован М. Маринковић, новинар и публициста, због здравствених разлога био је спречен да присуствује програму, али је специјално за ту прилику послао текст који је најбоље дочарао колико су биле јаке нити које су их везивале и колико су Драгачево, Гуча и цела Србија изгубили одласком овог бунтовног Рћанина великог срца.
Трубачки печат програму пружио је капелник оркестра „Драгачевске трубе“ Драган Павловић уз саборску химну „Са Овчара и Kаблара“.
В. С.
