После двогодишње паузе, на чувеном Међународном сајму књига за децу у Болоњи у Италији, поново се нашао штанд чачанске „Пчелице“, нашег реномираног издавача литературе за децу. Према речима Горана Марковића, власника и директора ове Издавачке куће која успешно лети као „Пчелица“ светом, сајам у Болоњи одржан је уз посебне здравствене мере због пандемије и једино је било могуће присуствовати тој манифестацији уз зелени ЕУ сертификат о вакцинацији. У Италији и даље важе посебне мере у затвореном простору, обавезне су маске и по томе је Сајам изгледао другачије у односу на претходне, примећује наш саговорник.
– Поново је свет дечјег издаваштва био окупљен на старом месту, али је било уочљиво одсуство кинеских издавача због новог таласа ковида, као и руских и украјинских издавача због рата. Мења се тржиште књига, као што се мења и време у којем живимо. Много је нових интерактивних издања за најмлађе, доминирају сликовнице са уметничким илустрацијама, могу се наћи и занимљиви енциклопедијски наслови, додуше у краћим формама, а приметан је мањи број издања из области белетристике за децу. Класични романи за децу су једва видљиви. Обрађују се у књигама актуелне, али и осетљиве теме попут екологије, мањинских права, родне равноправности, живота миграната и др. – анализира актуелну међународну понуду Марковић и издваја…
– Најјачи утисак су ми по издавачкој продукцији оставили издавачи из Француске и Чешке. Стандардно су добри Немци, Британци и Италијани. И даље европска књижевност за децу значајно доминира у односу на остатак света, примећује Марковић.
Много тога се у издавачком послу сада може радити онлајн, али сајмови и живи контакт са књигом и њеним ствараоцима су и даље незаменљиви – сматра директор „Пчелице“ Горан Марковић.
СВЕТСКИ ДАН КЊИГЕ ЗА ДЕЦУ, 2. АПРИЛ
Као издавач књига и едукативних садржаја за најмлађе, али и просветни радник по образовању, власник и директор Издавачке куће „Пчелица“ Горан Марковић по повратку из Болоње коментарисао је и Светски дан књиге за децу обележен у суботу, 2. априла. С правом примећује да су медији једва приметно објавили пар вести на ту тему, да су ретки пренели изјаве писаца и издавача о судбини књиге, констатујући „као да је она постала непожељна или опасна по друштво“.
У том дану наметнуло се Горану Марковићу више различитих и у појединим сегментима стратешких питања, са једном заједничком темом – књига за децу, која дословно преносимо:
ПИТАЊА
– Да ли родитељи читају деци књиге пред спавање? Зашто деца уместо сликовница, већ са три године држе у рукама телефоне? Да ли деца довољно посећују школске и градске библиотеке и могу ли да пронађу у њима актуелне књиге из издавачке продукције домаћих издавача? Колико часова у школама је посвећено читању и обради домаће лектире? Зашто је годинама домаћа лектира била избачена као обавезан део школског програма и ко сноси одговорност за катастрофалне последице које сада имамо?
Када ћемо на телевизијама гледати емисије у којима је тема читање и књижевност за децу или у којима ће писци за децу бити нпр. уредници, водитељи, или бар гости? Зашто држава путем конкурса не стимулише писце и издаваче књига за децу, као што то чини на постојећим конкурсима који се односе на литературу за одрасле? Када ће и Србија, попут многих земаља у окружењу имати национални штанд на Сајму књига у Болоњи, или бар на неки начин помоћи домаће издаваче који представљају српску литературу за децу на тој манифестацији? Да ли ће се на Републичким откупима публикација за библиотеке на територији Србије одвајати већи буџет за књиге за децу, али и за осталу литературу? Постоји ли потреба за осмишљавањем националне страгетије развоја културе читања и писмености?
З. Л. С.
