Ољга Кузминска из Кијева дошла је код ћерке Ирине Јевтић у Чачак. Желела је већ одавно да дође, али није веровала да ће то бити на овај начин. Из Кијева је побегла заједно са унуком, Ирининим сином из првог брака и његовом трудном супругом. Само она је успела да дође у Србију. У Чачку је од пре седам дана. Још не може да поверује да се овај рат догодио, јер је, стално понавља, то рат између браће, рођака… Још се нада да ће ускоро моћи да се врати у свој дом….
– Цео живот живимо заједно. Мој супруг је био Рус. И Иринин први супруг је Рус, живи у Москви – каже још у неверици седамдесетосмогодишња Ољга.
Из свог стана изашла је 24. фебруара у пет ујутру. Позвао је унук и рекао да што пре изађе из стана. Стигла је само да на брзину обуче топлу одећу. Понела је једино пасош и нешто лекова које мора редовно да пије. Прво су се склонили код познаника у Кијеву, надајући се да ће рат стати. Али, бомбардовање је настављено, па су кренули даље, прешли око 60 километара и стигли код неких пријатеља.
– И даље смо мислили да ће све брзо проћи… Чекали смо, седам дана спавали смо у подруму. Пуцало је са свих страна, па смо решили да кренемо даље на запад. Ишли смо заобилазним сеоским путевима и дошли до Тернопоља…. Унук је видео да тешко све преживљавам, да се једва крећем и одручио да кренем преко границе у Румунији. Он је морао да остане као војни обвезник… Са њим је остала и његова супруга, а ја сам преко Румуније стигла у Србију. Све је ово као ружан сан, који тешко могу да поднесем – описује уз сузе својих двадесет најтежих дана Ољга, која има остеопорозу и требало је у марту да буде оперисана.
И опет понавља, до последњег тренутка нико није веровао да ће почети рат, бомбардовање… Многе њене комшије остале су у Кијеву, сами, стари, болесни, јер није имао ко да им помогне да побегну…
– Мајка је радила у украјинској Академији наука као научни сарадник. Она је историчар. Отишла је у пензију после 40 година рада. У кући смо говорили руски и украјински… Већ дугје болесна… Шта се ово догодило и како!? Ово је велика несрећа за обе земље – каже Ољгина ћерка Ирина, која је и сама, у извесној мери, избеглица, иако у Чачку живи пет година. Пре десет година упознала је Чачанина Драгољуба који је био представник предузећа „Домис“ у Кијеву. Убрзо су се венчали, а онда пре пет година одлучили су да живе у Чачку. Нажалост, супруг је умро у децембру прошле године. Ирина још нема српско држављанство, у јануару ове године је поднела захтев и још чека на одговор… У Украјини је завршила Економски и Факултет примењених уметности, тамо имала стални посао. У Чачку нигде не ради и сада је без икаквог примања… Сигурна је да ће се у Украјини смирити ситуација. Јер, свако зло мора да прође. Намерава да остане у Србији, јер Чачак је заволела као свој град, у њему је стекла пријатеље. Нада се да ће ускоро добити држављанство, да ће почети да ради и тако моћи више да помогне и својој мајци.
Њих две су ишле, кажу, у Комесеријат за избеглице, оставиле су све податке… Рекли су им да Влада Србије треба да донесе посебну Уредбу, да морају да чекају.
За сада им помажу пријатељи, међу њима и волонтерке и чланице Кола српских сестара „Надежда Петровић“. Али, Ољги је потребна, пре свега, здравствена помоћ, нека легитимација да може да оде код лекара, да добије неопходне лекове, које пије као сталну терапију.
– Још се надам да ћу се вратити кући. Цео живот сам тамо провела! Али, како!? Молим се сваки дан Богу, као и све жене у Украјини, да ово лудило престане – каже Ољга.
В. Т.
