Гледати Африку са врха Ухуру, тачније са 5.895 метара надморске висине, највише тачке угашеног вулкана Килиманџаро – осећај је који се тешко да дочарати речима. Сања Радуловић, Марина Аврамовић и Мирослав Ињац, чланови Планинарског друштва „Каблар“, крајем фебуара достигли су и ове висине. За „Чачански глас“ причају о успону на највиши афрички врх, чудесној земљи Танзанији, њеном народу, утисцима…
Многи планинари воле ову планину, јер, кажу, не захтева велико техничко знање и може да се успење без специјалне опреме. Али, није баш све тако лако, па ни у причи… У Националном парку Килиманџаро провели су шест дана. Толико су имали времена за успон и силазак са врха. Прошли су кроз четири климатске зоне. Полазна тачка била им је Аруша (1.700 мнв), град на северу Таназаније. Прво су прошли кроз „кишну шуму“, тачније џунглу, где је тропска клима (око 30 степени у плусу) са огромном влагом, па су пешачили са кишобранима, кабаницама, а неки и у папучама! После неколико дана већ су били на висини окованој снегом, где минус десетак делује нереално, јер је осећај хладноће био много већи због јаких ветрова са Индијског океана. Око 7.30 били су на самом врху, са ког се у свитање види огромно пространство, причају наши планинари.
МИРОСЛАВ ИЊАЦ: НЕЗАБОРАВНИ ПЛАНИНА И НАРОД
– Први камп био је на 2.720 мнв. Други дан смо стигли на 3.700 мнв, где још има растиња, али све мање. Трећи дан је био аклиматизациони успон до 4.200, одакле смо се поново вратили у други камп. Следећег дана ишли смо до последњег кампа на 4.700 мнв… Још увек то није била тешка стаза. Ту смо покушали да спавамо, јер на тој висини због недостатка кисеоника нема много сна, више је то кошмар. Једва смо дочекали 11 сати ноћу, да кренемо према свом циљу. То је већ озбиљна стрмина, доминира сипар, а почињу и кризе због недостатка кисеоника и промрзлине од хладноће и ветра. Већ сам помишљао да одустанем, али уз малу дозу кисеоника и бодрење водича прешао сам и гребен и стигао на врх. То је тренутак када је човек веома поносан на себе – прича Мирослав Ињац, који у свом планинарском пасошу сада, поред највишег европског врха Елбруса, има и афрички Килиманџаро.
Није ово највиша тачка до које је дошао, јер се пре неколико година испео и на Чачани у Андима (6.075 мнв). Све три планине су угашени вулкани, врло сличне по стрминама, начину пењања… Али, на ово путовање отишао је не само са жељом да освоји још један врх, већ и да упозна Африку. Има Ињац само речи хвале за локалне водиче и носаче, који су им били од велике помоћи. Али, оставили су на њега незабораван утисак и људи Танзаније. Масаи су једно од око 130 различитих племена у овој земљи. Само они још живе ван цивилизације, у колибама у степама, без струје… Били су у њиховом селу. Углавном се баве сточарством или праве сувенире за туристе.
– Сви људи које смо упознали били су позитивни, насмејани, ведри, у сваком тренутку. Наш водич Пол има око 30 година и био је 240 пута на врху, тако да је тај успон за њега као дечија игра – прича Ињац, за кога је и сафари после успона део ове јединствене приче.
САЊА РАДУЛОВИЋ: ДРУГАЧИЈА СЛИКА 21. ВЕКА
Са великим искуством пут Африке кренула је и Сања. Али, свака земља и свака планина има своју причу, непоновљиву. Отишла је скоро без припреме, али, као и много пута до сада, показало се да јој тело памти пређашње висине. Уздала се у издржљивост и кондицију свакодневног рада на породичном пољопривредном имању у Милићевцима. И није погрешила.
– Сам успон ме није много уморио, иако, наравно, није било лако, посебно завршни део. Јер, Килиманџаро се пење у кратком времену, са великом висинском разликом, тако да нема много времена за аклиматизацију. Ветар је био велики проблем, јер сам имала осећај да су ми се руке потпуно смрзле. Ипак, успела сам да испењем врх без кисеоника, захваљујући свом добром темпу – после сваких тридесет корака станем и бројим до 20. Тако вратим снагу… Посебно ми је било драго када сам видела да је цела група на врху! Скоро да нисам била нимало уморна, тако да сам се пешке вратила 20 километара назад – прича Сања.
Описује нам и џиновске приземнице, праисторијске биљке, које расту само на Килиманџару, чије су шуме нестале у пожару пре две године; живописну пијацу у Аруши, разноврсно поврће и воће, од банана до авокада, па све до наших крушки, шљива и лубеница; жене са мотикама у рукама, које у њиве иду окићене накитом… Посебно ју је дотакло сиромаштво и начин живота људи у Танзанији.
– Цео Национални парк и све стазе у њему су веома уређене. Трава поред пута је покошена, али не машинама, већ мачетама, јер тако, како су нам рекли, више људи заради дневнице! У Аруши чак немају улично светло. У том граду од око пола милиона становника је једна асфалтирана улица са две траке, све споредне су макадам! Заиста ми је било жао када сам видела да тако тешко живе у 21. веку – преноси нам утиске ова планинарка са више од десет година искуства.
МАРИНА АВРАМОВИЋ: ДУХОВНО ПУТОВАЊЕ
Марина је Килиманџаро доживела као повратак у детињство. Пролазак кроз џунгу, звукови, биљке, животиње, посебно мајмуни у првом кампу, дочарали су јој делове чувеног серијала „Опстанак“.
– То је потпуно други свет, који ме одушевио. За 36 сати прешли смо око 30 километара и подигли 2.200 метара надморске висине. На самом завршном успону, није било претерано хладно, али сам касније од водича сазнала да су нам били лоши услови… Мени су промрзле руке и у десној још немам добар осећај. Од првог врха на 5.695 мнв до Ухуру је „само“ два километра и око двеста метара надморске висине. То је значило минимално још два сата хода… Чинило ми се тада да нећу моћи даље, али су онда наши локални водичи почели песмом да нас храбре. Бодрио ме је и наш водич Зоран Павловић и када сам, скоро на 5.800 стала, рекао ми је да се високе планине пењу са стрпљењем… У самом подножју врха нас је затекла зора. Излазак сунца био је као огроман пожар, као да се сам вулкан покренуо – сликовито описује Марина.
За њу је одлазак у Африку животно путовање. Како каже, човек на планини даје све од себе и ближи је Богу. Доживела је и јединствено духовно путовање, на коме је упознала нову културу, нову земљу, људе…
– Много су сиромашнији и то ме је дотакло, али су духовно богатији. Прошла сам и пропутовала многе земље, али никада нисам осећала да сам негде тако добродошла. Видели смо, наравно, и „тамнију“ страну тог живота, ушли у дубину Танзаније… Упркос свему, ведрина и дух одликују народ, увек су насмејани, спремни да помогну, да вас бодре, да запевају на свом свахилију, кад виде да сте пали духом. Када сам сигла на врх, помислила сам: „Боже, ништа теже нисам урадила!“ Често кажем да човек на планини више верује, да на тим висинама више воли и цени живот и има више разумевања за друге људе. Планина човека учи стрпљењу и тестира га. И што је тест тежи, вратим се кући много више оплемењена – каже она.
Сања, Марина и Мирослав су били део осмочлане међународне екипе, са, како сви кажу, одличном енергијом, коју је предводио Зоран Павловић Паћа из Србије. Поред српских планинара, у групи су били два планинара из Хрватске и један из Словеније.
В. Т.
Фото: Сања Радуловић, Марина Аврамовић и Мирослав Ињац
МЕЂУ СЕДАМ ВЕЛИЧАНСТВЕНИХ
Килиманџаро, један од „седам величанствених“ врхова, сматра се геолошким чудом, јер је највиша слободно-стојећа планина на свету. Могуће значење из језика локалних племена је „тешко за пењање“. Може се наћи и превод „немогућ и птици“, „планина узвишености“ и „бела планина“. Кибо је најбоље сачуван кратер и нека племена своје мртве сахрањују лицем окренутим баш према њему.
ДИЈАБЕТЕС ПОКРЕНУО ПЛАНИНАРСКУ СТРАСТ
Марина из Врњачке Бање активно планинари око осам година, а од пре три је чланица ПД „Каблар“. На врхове је кренула због дијабетеса! Планинарила је и пре болести, али истиче да је дијабетес био тај који ју је „раздрмао“. Мали прекид био је током трудноће, али се убрзо вратила својој великој страсти. Сваки викенд, када јој обавезе дозволе, резервисан је за успоне и пешачење. Дневно прелази најмање шест километара, без обзира на време. Омиљено „игралиште“ за припреме су јој Проклетије.
– Планинарење ми помаже да регулишем дијабетес, односно да контролишем ја њега, а не он мене. Са здравом храном и мало физичке активности, а није нам много потребно, човек може своје здравље дуго да сачува, да има лагоднију старост. Ја сам школски пример овога што говорим, јер скоро 12 година сам дијабетичар и апсолутно сам здрава! – поручује Марина, која планира још многе врхове. Први на листи је још један афрички – Атлас. Намерава да освоји и Аконкагву у Јужној Америци. На питање када, поучена искуством одговара: „Када она мене буде изабрала“.
И КИЛИМАНЏАРО ЗА СТРАХИЊУ!
Мирослав има већ десетак сертификата за врхове изнад 5.000 мнв. Прве дневничке записе посветио је рођењу Страхиње, свог првог унука, када је прошле године путовао мотором по Грузији. И успон на Килиманџаро посветио је на исти начин њему. Себи, за будућа освајања, оставио је неке „лакше“ врхове. Намерава ускоро да попење Атлас. Жеља му је да освоји Фуџи у Јапану… Оне теже врхове оставља млађима, пре свега ћерки Тијани која се, такође, бави планинарењем у ПД „Каблар“.
ЛЕЊИН У ПЛАНУ
И Сања је освојила бројне врхове, седам их је изнад 5.000 метара надморске висине. Поносна је на своје синове Срђана и Немању који су кренули њеним планинарским стопама. Као и ранија, и ово путовање јој је напунило „батерије“. После једног освојеног врха, одмах размишља о померању својих граница. Намерава да, можда већ овог лета, покуша да се коначно испење на врх Лењин (7.100), али то не зависи само од ње.
