Чачанској публици је до 1. априла, доступна изузетна фото-документарна изложба „Век и по српске школе глуме“, постављена у горњем холу Дома културе. Изложбу је поводом обележавања 150 година од почетка институционалног драмског школовања у нашој земљи, реализовала Катедра за глуму Факултета драмских уметности у Београду, у сарадњи са Југословенском кинотеком. У изворној форми, изложбу чине документи, архивски снимци, фотографије, видео и аудио записи театрографска грађа, и друга сведочанства која непосредно показују континуитет школовања глумаца код нас. Пројекат „Век и по српске школе глуме“ подржали су прошле године Министарство културе и информисања Србије и Секретаријат за културу Града Београда.
– Ово је по много чему значајна изложба, јер документује 150 година институционалног школовања у Србији у области драмске уметности. Иако су прве деценије постојања глумачких школа биле период дисконтинуитета – прекидале су рад углавном због финансијских проблема, а Одсек за позоришну уметност је постојао до савезничког бомбардовања Београда, 1944. године – ми овде говоримо о непроцењиво вредном делу националне историје на који можемо бити поносни у најширем културном и уметничком европском контексту – каже за „Глас“ Милен Алемпијевић, уредник Филмског програма Дома културе.
Изложбу на горњем холу Дома културе отварају велики фотопортрети оснивача-пионира, чија је визионарска мисао поставила темељ свим будућим прегнућима у овој сфери: оснивача прве Позоришне школе Јована Ђорђевића, првог професионалног српског глумца, педагога на тој школи, Алексе Бачванског, и првог бриљантног студента, будућег хистриона српске позоришне сцене Пере Добриновића. Ту су и врсни педагози Раша Плаовић, Јуриј Ракитин, Мата Милошевић, групне фотографије првих генерација глумаца, предратне, из 1934. године, и поратне, из 1952. године, чија лица сведоче о једној давној младости испуњеној занесеношћу, преданошћу и жаром да се досегне недостижно, подсећа Алемпијевић.
На генерације професора глумаца, чијом упорношћу је створен континуитет у области уметничког образовања у Србији, а чија дуга и узбудљива историја сеже у XIX век, а везује се за 16. децембар 1869. године, као датум када је Одлуком Позоришног одбора основана Позоришна школа подсећа нас професор емеритус Светозар Рапајић, аутор текста у каталогу изложбе.
После стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, на иницијативу Бранислава Нушића, тадашњег начелника у Министарству просвете, почела је с радом 1921. нова Глумачко-балетска школа, коју је водио песник и редитељ Велимир Живојиновић Масука.
Четврта глумачка школа у Београду почела је са радом 1934. године, поново у окриљу Народног позоришта. У Београду су 1937. године основане Ликовна и Музичка академија, на којој је постојао и одсек за позоришну уметност који је радио све до бомбардовања 1944. године. У обнови после Другог светског рата основан је Драмски студио при Народном позоришту, а Висока школа за филмску глуму и режију почиње са радом 1947. године. Њен директор био је Вјекослав Афрић, редитељ првог југословенског послератног филма „Славица”.
Своју коначну институционалну форму Академија за позоришну уметност стиче 1948. године и остаје до данaшњих дана најзначајнија образовна установа у овој области уметничког стваралаштва на нашим просторима. Први директор Академије за позоришну уметност био је књижевник Душан Матић, а одсек за глуму изнедрио је чувене будуће наставнике глуме какви су Миња Дедић, Огњенка Милићевић, Миленко Маричић и Предраг Бајчетић. Академија је свој данашњи дом стекла 1974. на Новом Београду, када је променила и име у Факултет драмских уметности.
– Наша публика ће лако препознати у младим студентима и дипломцима из прохујалих дана омиљене глумце, Данила-Бату Стојковића, Бекима Фехмиуа, Јелисавету Секу Саблић, Петра Краља, потом и оне који су с краја седамдесетих били „они који долазе“, Зорана Цвијановића, Соњу Савић, Бранислава Брстину, Булета Гонцића, и њихове професоре Мињу Дедића, Предрага Бајчетића…
И тако редом, као у времеплову, до последњег експоната, фотографије генерације глумаца која се на Факултет драмских уметности на Новом Београду уписала 2019/2020. године. Млади, насмејани, заљубљени у живот и у то чиме се баве, ништа мање од њихових претходника, пре педесет или седамдесет година – истиче Милен Алемпијевић.
Зорица Лешовић Станојевић
Фотографије: ФДУ
ВЕЧЕРАС ПРОЈЕКЦИЈА „ВЕК СРПСКОГ ФИЛМА“
Пратећи филмски програм у оквиру изложбе је пројекција реализована у сарадњи са дистрибутерском кућом Центар Филм из Београда. Реч је о вансеријски занимљивом документарном остварењу из 1995. године „Век српског филма“, напомиње Алемпијевић. Сценарио је написао један од наших најистакнутијих историчара и теоретичара филма Петар Волк, а филм је режирао Миомир-Мики Стаменковић чијих се филмова „Вук са Проклетија“, „Девојачки мост“, „Нека друга жена“ радо сећамо. Овај документарац бележи историју српске кинематографије почев од прве филмске пројекције у кафани „Златни крст“ у Београду 1896. године.
Филм је на програму вечерас у малој сали у 20 часова, улаз је слободан.