УМЕТНИЦИ ПРОДУЖЕНОГ РОМАНТИЗМА…
Галерија Народног музеја, петак, 11. марта. Отворена занимљива изложба поетизованог наслова „Снови у камену“, коју ауторски граде два уметника: Бисенија Терешченко из Београда и Небојша Савовић Нес из Горњег Милановца. Аутентични, знатижељни ствараоци, артикулисани у различитим стваралачким медијима, мозаику и вајарству. О поставци својим језичким бравурама говорио књижевник, ликовни критичар Драган Јовановић Данилов.
Добродошлицу ауторима и гостима из Београда, Горњег Милановца, Пожеге, Рудника, Крагујевца, Ужица, Виче, пожелела је директорка Народног музеја Делфина Рајић, напомињући да се кроз изложена дела враћамо суштини, својим коренима.
– Време и уметник су узајамни дужници, јер уметник настоји да у својој свести оплоди духовне и обликоване предиспозиције времена. Изложба је доказ о вредном уметничком раду и допринос културним догађањима у нашем граду. Може се погледати до 1. априла – истакла је Рајић.
– Бисенија Терешченко и Небојша Савовић Нес су уметници продуженог романтизма који настоје да изнова романтизују свет и који нас изнова враћају исконској енергији битка, оној рудиментарној лепоти женског тела и благословене праприроде – сублимирао је ствралаштво ова два уметника Драган Јовановић Данилов.
– Мозаици Бисеније Терешченко су сочни, племените фактуре, стилски потпуно доречени. Фасцинантно је како уметница успева да у изузетно комплексној техници мозаика дочара измаглице високе етеричности, исијавање светлости око винове лозе, вибрирање светлости у устрепталом зраку, игру осунчаних простора и сенки, ту прелепу гозбу сунца, лишћа и мириса који око њих струје.
Ова уметница успева да крутост камена размекша благим тонирањем светла, неком зачудном утишаношћу доведеном до музичког угођаја, те да смири и пригуши горки, отровни пелин зелене боје и да јој подигне температуру и звучност. Њени мозаици су ода животној снази лозе коју ништа не може зауставити… – рекао је поред осталог Данилов, истакавши да смо ми бића медитеранске исповести, тако да „светлост може исијати из себе само онај који и сам има светлости у души“.
Дешифрујући скулптуре Небојше Савовића Неса, Данилов примећује да је на њима све „стратегијски смештено, где треба, при чему рационалност не потискује емотивност“. Код њега женски биолошки принцип има благу надмоћ над мушким рационалним принципом скулптуре.
Колико скулптури даје и сам материјал од кога је израђена, Данилов указује реченицом да Небојша Савовић Нес користи грчки бели „тасос“ камен, истарски „селина“ и тоскански „карара“ камен, који су уметнику „драги“ због своје „отмене, хијератичне белине“.
Савовић је уметник који свет посматра кроз естетизацију… Лирски карактер његове форме складно је помирен с материјалом који употребљава… Код њега је женско тело зеновски очишћено од свих сувишности које би могле да наруше његову хармоничност. „То је тело – знак који упућује на увремењеност еротског огња у човеку.
На његовим скулптурама еротско се сублимише у спиритуално, чиме се надвладава онај погребни карактер сексуалности о коме је писао Сиоран“, неке су од опсервација Данилова о изложеним скулптурама Небојше Савовића.
З. Л. С.
