Драган Бошковић, добитник Дисове награде за 2022.

Председник жирија проф. др Михајло Пантић данас је саопштио да је одлука жирија да лауреат Дисове награде за 2022. годину буде песник Драган Бошковић из Београда.

Жири за доделу Дисове награде у саставу: Саша Радојчић, Марко Аврамовић и Михајло Пантић (председник), након две електронске седнице одржане 28. фебруара и 10. марта, једногласно је донео одлуку да Дисову награду за 2022. годину додели савременом српском песнику Драгану Бошковићу.

У ОБРАЗЛОЖЕЊУ жирија наводи се да је Бошковић аутор поетског опуса који у контексту савремене српске поезије стоји као издвојено, до извесне мере апартно стваралачко поље, при чему се аналогија са Дисовим местом у контексту песништва српске модерне сасвим природно намеће:

– Ако је Дис почетком прошлог столећа, као и други европски и српски песници, али на њему својствен, непоновљив начин, окренуо поглед према несазнатљивим висинама, слично томе је, у свом кључу, почетком новог века учинио и Драган Бошковић. С тим да је метафизичка линија певања, која је у Дисовим стиховима оличена фигуром човековог „пада у живот”, у Бошковићевом песмама постала израженија сталним позивањем на библијску симболику, посебно на Богородицу. Бошковићева Богородица, међутим, не мора нужно бити читана у религијском кључу (мада се ни таква могућност не пориче), већ и као извориште универзалног, екстатичним и еуфоричним стиховима наглашеног, афирмативног животног принципа, песниковим речима „кад човек јесте и Бог јесте”. Реторички разобручена, врло ритмична, асоцијативно безобална, Бошковићева поезија настаје мимо формалних конвенција, следом модела поетског колажа који обједињује и на парадоксалан начин хармонизује наизглед врло удаљене, рекло би се чак диспаратне крхотине пост-постмодерног света у доба пост-пост истине. Она, међутим, у тој наизгледној распршености предметности, али и самог песничког субјекта који говори свестан коначне немоћи говора (при чему се често призива и употребљава ономатопејско својство језика), има стабилно упориште и чврст ослонац у укрштају светог и профаног, с тим да профано добија сјај светости, а свето остаје свето, јер чудо постања и свега онога што се потом у историји збило остаје чудо и у нашем добу. За разлику од постромантичарских и модернистичких песника који су, попут Диса, певали своју поезију из позиције субјекта обележеног сталним настојањем самоодређивања, Бошковићево песничко „ја” поетички доследно одбија да се дефинише, оно је заклето (или, зашто да не: уклето) флуидно, оно непрестано измиче и себи и другима и тако постаје слика данашњег света у малом, јер, сада речено језиком критике, „ако човек није, онда ни свет није”. Бошковићев песнички пут, од прве књиге Вртоглавица, лаж и Вавилон од картона (1998) до најновије Живот и ја смо квит! (2020), потврђује да су најинвентивнији гласови савремене српске поезије достојни следбеници велике, у овом случају дисовске песничке традиције.

Драган Бошковић – биографија
Песник, теоретичар и историчар српске књижевности Драган Бошковић рођен је 1970. године у Београду. Дипломирао је, магистрирао и докторирао на Филолошком факултету у Београду. Редовни је професор Филолошко-уметничког факултета Универзитета у Крагујевцу. Објавио је десет поетских збирки: Вртоглавица, лаж и Вавилон од картона (1998), У једном телу (2003), Исаија (2006), Отац (2013), The Clash (2016), Ave Maria! (2018), Живот и ја смо квит (2019), Breaking the Waves (2019), Богородица, The Clash и овај град (на пољском и српском, 2019) и Uristen (2020). Тренутно је у штампи нови поетски рад под називом Сандиниста (2022). Поезија му је превођена на украјински, пољски, чешки, словеначки, шпански и јапански језик.
Бошковић пише поетске, књижевно-научне и критичке радове, а уредник је и приређивач великог броја зборника и часописа. Аутор је седам монографских публикација, а учестало објављује текстове у периодици. Био је члан у више књижевних жирија, па и за Дисову награду пре више година.
Добитник је Бранкове награде, Награде Матићев шал, Награде Бранко Ћопић, Награде Бранко Миљковић за књигу песама Ave Maria!. Живи у Београду, а ради у Крагујевцу. Са својим сарадницима има и „песнички бендˮ The Vocal Clash. За себе каже да је образован у духу теологије и рокенрола, постструктуралистичких теорија и Господара прстенова. Специјалиста је за punk-rock и hard-core, а колики је утицај музике на његово поетско стваралаштво рекао је и сам пре више година Када бих био песник, певао бих као Џо Страмер…