Хроника коју је годинама читким рукописом записивао Врнчанац Драгољуб Каранац (1907 – 1986.), може и данас послужити, не само као документ једног времена, већ и као пример лепе мемоарске прозе. На више од 100 писаних страна овај кабларски сељак описао је већи део 20. века – обичне људе, какав је и сам био, њихове обичаје, историјске догађаје који су преламали њихове животе, ма колико да су од њих били удаљени, па и у поимању далеки, њихова настојања да се после тих великих ломова живот стави у старо „корито“, да се учини лакшим и лепшим… И у овом броју нашег недељника доносимо део рукописа „Сећања и доживљаја Драгољуба Р. Каранца“, о повратку његовог оца Ратомира из Првог светског рата и животу у мирнодопском периоду до новог рата.
ОСЛОБОЂЕЊЕ
Година 1918. била је у свему родна. Родило је све, а нарочито кукуруз. Те јесени оберемо ми кукуруз и сместимо у качару. Једно вече сакуписмо помоћ те кукуруз окомисмо. Ја и мој брат Илија по завршетку рада, останемо да спавамо у комишини. Те ноћи пред сам расвит дође код нас наш брат Божимир, избуди нас и каже да је дошао тата. Ми га угонимо у лаж, а он нам и даље тврди да је дошао.
Устанемо ми и дођосмо у ону нашу кућу полубрвнару. На прочељу беше наложена ватра, поред које сеђаше на троножној столици војник у жућкастој униформи. Приђосмо те га пољубисмо у руку а он нас помилова по глави, и настави да нас посматра, јер га је изненадило када је видео колики смо порасли. Био је пун среће што нас је нашао све живе и здраве. О брвнима на једној страни беше окачио седло а на другој француски коњички карабин. Беше донео много лепих ствари: шећера, кафе, чаја и много разних слаткиша.
Брзо се сазнало о његовом доласку како по комшилуку тако и читавој околини. Поче народ долазити код њега на разговор. Сви се интересују за своје који су се тамо налазили. Он им опширно прича где је кога последњи пут видео. На крају је рекао да су сви живи и да ће ускоро и они доћи својим кућама. Слушао сам том приликом прво када је испричао каке су муке и патње претрпели приликом одступања преко Албаније. Како је голем број војске изумро од глади. Причао је како су их Французи и Енглези прихватили и помогли, у храни, оделу и обући, наоружању као и у лечењу војника у њиховим болницама. Причао је да је велики број људи који су онако изгладнели претоварили желудац одмах умирали. Причао је каку су муку имали са Бугарима који су били посели такав положај над њима да су могли и камењем да гађају. Напослетку је испричао како су пред пробој фронта Французи и Енглези почели догонити топовске гранате, којих је било сложених на гомиле као дрва. Када је почела артиљерија да бије то је само грмело. Када су Бугари већ умукли и прекинули са давањем ма каквог отпора, наша војска брзо је избила на положај где су били Бугари. Цео положај био је преровљен, највеће букве из земље су излетале. Нигде Бугара нема осим велики број мртвих, голем број је земља затрпала. Каже да после пробоја фронта Бугари нигде више нису давали отпора.
Када нам је отац провео са нама два дана оседла његову кобилу „Нору“ која беше црне длаке па када се отимари просто јој се длака сија, решио је да стигне свој ескадрон који се кретао према Ужицу. Када попакова све што му треба, поздрави се са нама и појаха кобилу. Затим држаше узду левом руком, а десном руком подиже карабин у вис и опали један метак, из цеви изби пламен а кобила дигла главу па само игра под њим у месту. Када је кренуо пустио је галоп, тако да је више изгледало да му кобила лети а не да стаје на земљу.
Стигао је свој ескадрон и задржали су се све до демобилизације у Вардишту. Ту су остали до пред пролеће 1919. године. За то време долазио је кући по два три дана још неколико пута.
МИРНОДОПСКИ ПЕРИОД ОД 1919. ДО 1941. ГОД.
Заврши се Први светски рат, отац нам дође у потпуно празну кућу; без запрежне стоке без икаквих основних средстава са чим би се кренуло. На располажењу је била само гола ледина и ништа друго.
И поред оваквог стања у коме смо се налазили брзо смо кренули. Отац нам је био добар радник, а тада није имао више од 41. годину а стигла и наша помоћ. Поред тога што ја и брат Перо пођосмо у основну школу а Гвозден одлази на одслужење војног рока, са оцем су радили Божимир и Илија, као способни радници.
Почесмо неговати воћњак, јер од тога се могли очекивати највећи приходи. Набависмо волове и добра кола. Повећасмо и сточни фонд, те се тако отклонише сви недостатци у нашем домаћинству.
У 1923. год. ја и Перо завршисмо основну школу. Како смо били одлични ђаци, отац је био решио да нас дадне даље на школовање. Перо оде у пољопривредну школу у Шабац, а ја сам требао да ступим у Чачанску гимназију. Но како сам био прешао једну годину, јер сам тада имао петнајест година, нису ме примили. Рекли су, пошто сам скроз одличан да се спремам приватно за први и други разред за годину дана, па да ступим као редован ученик у трећи разред.
Све сам ово савладао, те када сам требао поћи у трећи разред, нисам имао среће да се то и оствари. Разлог је за то био; што ми се брат Божимир налазио на одслужењу војног рока, брат Илија се разболео а брат Гвозден по доласку из војске отишао на мираз. Те године био је општи род шљива, тако да смо убрали нешто преко три вагона. Тако ја уместо да идем у гимназију, отац ме задржа да му помогнем обрати шљиве.
Како смо раније живели у кући полубрвнари која је била од слабог материјала, донесмо одлуку да радимо бољу нову кућу. Када смо били припремили сав потребан материјал у 1926. години направили смо добру и велику кућу, на сасвим другом кућевном плацу, где смо се сасвим иселили. Касније смо направили шталу и још неке потребне зграде. Тако је наше домаћиство добило сасвим други изглед.
Та наша радна снага брзо издаде. У јесен 1932. год. умрије отац у својој 54. години живота. У пролеће 1933. год. умрије брат Божимир у својој 31. години живота, коме као наследник остаде син Слободан у својој 6. години.
Сада су се осећале тешкоће у радној снази, јер се осећао недостатак сопствене радне снаге. Морало се нешто радне снаге плаћати, што оног времена није било тешко наћи.
И поред оскудице у радној снази наше домаћинство кретало је и даље брзим темпом напред. Стигоше на род млади воћњаци који почеше давати добар и обилан род, а и сточни фонд повећан. У 1933. год. био је општи род шљива, када смо имали преко три вагона комине.
Пролази година по година, а стиже и злокобна 1941. коју нико лако неће заборавити.“
Приредила: В. Т.
Фото: Породични албум М. Каранца
Рукопис преносимо у изворној форми, са међунасловима аутора, без интервенција приређивача.
