Представљена књига „Пронађени у сећању“ Емилије Вишњић

Пронађени у сећању

Књига успомена на старе Чачане „Пронађени у сећањуˮ ауторке Емилије Вишњић представљена је у оквиру 23. Штампане речи у четвртак, 17. фебруара у Градској библиотеци „Владислав Петковић Дисˮ. У програму су осим аутора учествовали Милица Баковић, Душан Даријевић, Александар Еровић и Никола Пеулић.

„Пронађени у сећањуˮ је трећа књига Емилије Вишњић, штампана као самиздат у невеликом тиражу од само сто примерака. Ова публикација представља својеврстан историјски и географски времеплов сачињен од текстова који су први пут објављени у „Чачанском гласуˮ у рубрици „Из породичних албумаˮ. Истраживачким новинарством, кроз бројне разговоре са потомцима и трагање за документованом грађом, Емилија Вишњић је индивидуално памћење преточила у колективно сећање. На овај начин ауторка је сачувала од заборава и оживела бројне личности и породице које су веома значајне за културну и историју приватног живота града на Морави.

Милица Баковић, библиотекар саветник у пензији је говорила о плодоносном раду Емилије Вишњић и богатом новинарском искуству које је преточено у три вредне публикације. Као лектор је пажљиво ишчитавала рукопис у настајању, а последња књига која броји 41 успомену везану за Чачане указује на то да је „Емилија рафинирани читалац и списатељ која је остварила свој залог за будућност, јер се храбро ухватила у коштац са културом, односно некултуром заборава.ˮ

О култури сећања говорио је Душан Даријевић указавши да је књига фантастичан прилог у време када наши градови убрзано нестају, а начин како га памте наши стари или како га памтимо ми из детињства полако ишчезава. „Уједно ово је мала енциклопедија, односно мала историја нашега града јер се у књизи могу пронаћи занимљиве приче о трговцима, кафеџијама, лекарима. Може се сазнати ко је покренуо културни живот, које су то породице које су оставиле значајне грађевине, а које су део нашег културног идентитета.ˮ

Ауторка се осврнула на свој дугогодишњи рад у листу „Чачански гласˮ и рубрику „Из породичних албумаˮ на коју је посебно поносна и која је наишла на одличан пријем код читалачке публике. И њена последња књига, као и претходне две оплемењена је црно-белим фотографијама које сведоче више од писане речи. Емилија Вишњић је истакла да је за књигу било потребно много рада и времена и да је највећи број успомена настао из споменуте рубрике, а неке су прибележене накнадно. Вишњић је нагласила „да би је посебно радовало ако би ова књига имала едукативни карактер, па да они који је прочитају боље упознају град у коме живе и да схвате да ништа не почиње од нас, данашњих житеља, јер смо ми само спона са прошлим временима.ˮ