Занесена математиком, никада расејана. Више је говорила покретима, одсечним и јасним. И када се љутила, није могла да сакрије добро срце. Али, није било лако извући се на њеним часовима. Свима је посвећивала пажњу, добрим ђацима и незаинтересованим, да не буде, баш, скроз лошим, којима је и за основне рачунске операције требало времена и обавезно папир и оловка. Није дозвољавала да јој ђак оде са часа, а да му нешто није јасно. Остајала је прековремено, док не објасни детаљно. Приватни часови су у то време, на неки начин, били ”испод части!”
Наставница Милена је и вишецифрене бројеве сабирала или делила – као из топа! Све рачунске операције. Није се штедела да до танчина објасни задатак, а није јој сметало ни да испрља хаљину кредом. Само отресе прашину и настави даље. Ако сте је сретали у ходницима школа у којима је предавала, најдуже у ”Ратко Митровић”, одмах бисте знали да предаје математику. Стално је носила огромне троуглове, лењире и шестаре за рад на табли. И обавезно дневник. Уђе у учионицу, на брзину запише час и почиње да предаје. Могли су ђаци само на тренутак да је заговоре и скрену пажњу са градива. Није се Милена дала лако заварати…
Предавала је и у Девићима, Пожеги, Лучанима, Школи ученика у привреди. Некада је могло, али није хтела дуго да остане са средњошколцима, увек је истицала да се школовала да предаје основцима.
– Пита је једном ученик: ”Зашто ме наставнице терате да учим математику, када ћу завршити за стругом?” ”Да не би био овца!” Одговорила му је, без икакве лоше намере. Само да му одагна ту незаинтересованост и апатију – сећа се Арсен Секулић, Миленин супруг, својевремено и колега, касније новинар и уредник Радио Чачка.
Није Милена прецењивала своје могућности и када је требало да се пензионише. Могла је још да ради, иако је имала 35 година стажа, али је хтела да се запосли неко млађи. Било је то почетком деведесетих, а умрла је неколико година касније. На Ивањдан 1996.
– Сахрањена је у Риђагама, где смо живели. Била је то њена жеља, као и да умре код куће. Болест ју је већ исцрпела, карцином у поодмаклој фази. На њену сахрану је дошло толико људи, и наше комшије, ученици, пријатељи. Није она била само хумана жена, него и врло друштвена. Увек је радо свраћала људе на кафу и освежење, када види да на магистрали излазе из аутобуса, уморни и исцрпљени. Код нас се окрепе и наставе даље. Знали су они то да цене, и те како. Неколико дана после Миленине смрти, сретнем комшију који ми каже: ”Немој да се љутиш, али морам нешто да ти кажем. Боље да си ти умро, него Милена!” Насмејао сам се од срца – каже Арсен. Колико год нам се тако нешто учинило смешно и банално, требало је храбрости и, некако неспретно, изразити љубав и поштовање према другом човеку. Таква је била Милена, показивала је делима, како њен супруг подсећа, изузетно патријархално васпитана, жена којој су породица и ученици били светиња.
НАЈБОЉА МАТЕМАТИЧАРКА И ПРОФЕСОР КЊИЖЕВНОСТИ
То патријархално васпитање потекло је из дома породице Савић из Свештице, у коме је Милена рођена, 1935. Иако не толико удаљено од Ивањице, свега два километра, у селу није имало путева. Мајка ју је зими носила непрегледним стазама да би безбедно стигла до школе. И знала је вишеструко да врати и њој и оцу за све што су учинили. Када је дошла у Чачак, била је најбољи математичар у некадашњој женској Гимназији. Професорка јој је била Маргита Радовић. Касније је и Вишу педагошку завршила на време. Нешто раније је почела да ради у школи у Девићима. Предавала је математику и физику, једно време и српски језик, док није дошао, тада апсолвент књижевности, Арсен Секулић. Венчали су се уочи Савиндана, 1958. Годину дана касније, рођена је њихова старија ћерка Мирјана.
– Пођемо у Свештицу по младу. Када смо се приближили Милениној кући, један део смо морали да препешачимо. Сећам се, моја рођака је била упорна да крене, а обула је чизме на штиклу. Око Савиндана! Једва је газила по замрзнутим неравнинама. Када смо стигли, све спремљено, али нема нигде никога. Појави се Милена у једном тренутку. Спремила се на брзину, радила је све до нашег доласка, а њени родитељи су још завршавали послове. На селу је тако и зими! ”Украдемо” Милену, пођемо на венчање, а они су тек касније славили – прича Арсен.
Милена је нешто дуже остала да предаје у Девићима, Арсен је добио отказ, али је завршио студије. Дипломски га је и коштао посла!
За разлику од Милене, њен супруг је потицао из породице просветних радника. Отац Лазар и мајка Даринка су били учитељи, као и његова млађа сестра Ксенија. Чак је и старија Мирјана, дипломирани инжењер машинства, једно време предавала у средњој школи. Била је породица истовремено окупљена и у Девићима. Извесни период заједно су у школи радили Арсен, Милена и Ксенија, а његов отац у оближњим Вељовићима, после учитељице Јелисавете Суруxић.
Заједно су радили у Девићима, Пожеги и Лучанима, места у којима су заједно радили. Конкурисали су и садашњој Машинско-саобраћајној, некада Школи ученика у привреди. Он није био примљен и тако се, после осам и по година у настави, нашао у новинарству. Прво у листу ”Чачански глас”, касније у Радио Чачку. Сасвим други свет, на свој начин леп и тежак, али нема таквих догодовштина као са децом, нити тих парадокса и доживљаја, које само довитљива деца могу да приреде. Можда поменути и да је својевремено Арсен био суспендован, зато што је слушаоцима пожелео срећан 13. дан јануара. Његова намера је била да се нашали због увреженог мишљења о баксузном броју. Али! Сутрадан је Српска нова година… Због тога је једно време удаљен из програма, није могао да чита вести и води емисије. Требало је и времена да ”истера” правду. У школама није било баш тако, ако не одступате од градива.
ВИЈУГЕ
– Кад се сетим наставнице Милене, зовем је именом, блиска ми је, стално ми је иста слика у глави. Носи лењире кроз ходник, иде као официр. ”Растурала” је математику. Стално нам је давала задатке из ”Математичких листова”, не само за такмичења, него и развијање вијуге, како је говорила. Ако налетимо на проблем, она нас непогрешиво води ка решењу – ”Присети се лекције!” Верујте ми, стално се сетим тога, ако упаднем у неки животни ”лавиринт” – каже њена некадашња ученица Ивана.
И Арсен потврђује да за Милену није било ”специфичних случајева”, односно, нерешивих задатака. Шалила се на рачун једног старог математичара, који би увек, када наиђе на препреку, говорио: ”Специфичан случај!”
Била би велика неправда не поменути ни друге људе који су обележили Миленин живот, посебно млађу ћерку Гордану. Она је, као отац, студирала књижевност, али није завршила у просвети. Са супругом Зораном и сином Вањом одавно живи у Америци. Тамо је отишла у неки други пословни свет. Дипломирала је економију. Старија Мирјана је у Београду, имала је и она ћерку. Завршила је средњу музичку школу, намеравала да студира књижевност, као деда и тетка… Отишла је после Миленине смрти. Али, она и Вања су и те како обогатили последње године бакиног живота. Те једноставне и вредне жене. Могли бисмо сликовито да је опишемо – чигра. Милене, којој ниједан посао није био стран. Арсен помиње да су својевремено у Риђагама имали три баште. За њу није било одмора, стално су помагали и њеним родитељима. Она је све радила, осим кошења траве.
Велико срце, темпераментна и вредна жена, како најбоље описује и једна емисија РТС-а и о животима истакнутих уметника и интелектуалаца: ”Као сав нормалан свет!”
Фото: Из албума породице Секулић
