„НА ТРАГУ СВЕТЛОСТИ“, ЗА ЖИВОТА…
Мало уметника доживи да добије монографију о свом стваралаштву и буде валоризовано на уметничкој сцени своје земље за живота. Ликовни и визуелни уметник из Чачка Божидар Плазинић је управо то доживео и због тога је, како каже, веома срећан. Монографија са називом „На трагу светлости“, након истоимене ретроспективне изложбе, представљена је у понедељак, 24. јануара, у Уметничкој галерији „Надежда Петровић“, која је и издавач ове капиталне публикације. У име издавача ово капитално дело потписује Бранко Ћаловић. Покровитељи издања су Министарство културе и информисања РС и Град Чачак. Монографија обухвата анализу најзначајнијих радова од средине седамдесетих година 20. века до данас. Плазинић је први уметник из Чачка који је добио овако обимну и садржајну публикацију о свом раду. Рецензенти проф. емеритус Чедомир Васић и мр Слађана Петровић Варагић, а заграфичко обликовање и прелом био је задужен Миленко Савовић, УЛУПУДС.
На промоцији су говорили кустоси Галерије: Даниел Микић, кустос изложбе и Мирјана Рацковић, уредник монографије; Александра Лазар, аутор аналитичке студије у монографији и уметник Божидар Плазинић. Присутнима се пригодно обратио и Мирослав Петковић, помоћник Градоначелника за друштвене делатности, нагласивши „спремност Града да стане иза капиталних дела у култури и да је потребно стимулисати уметнике и изнад свега ценити квалитете уметничког рада и доприноса средини у којој уметник ствара“.
O мотивима да Уметничка галерија „Надежда Петровић“ буде издавач овог капиталног дела, из угла уредника издања говорила је кустос Мирјана Рацковић:
– Мотив установе да уђе у овако захтеван посао који до сада нисмо имали у нашој пракси, је да Уметничка галерија ’’Надежда Петровић’’ у својој програмској оријентацији посебну пажњу и наклоност посвећује ствараоцима из свог непосредног окружења, трудећи се да одабраним приступом потврди стечено место сериозних ауторских опуса у историји српске уметности, не везујући их искључиво за локално окружење. Монографском публикацијом и ретроспективом стваралаштва афирмише се снага субјективног печата сваког уметника, у овом случају Божидара Плазинића. Нашли смо се пред изузетно захтеваним послом са којим се није сусретала ни установа, нити ја лично, јер су се овако обимни послови којима смо се бавили до сада, искључиво односили на културно наслеђе.
Мирјана Рацковић је, поред осталог, издвојила и оно што је била највећа потешкоћа у изради ове монографије:
– Још једном се потврдила флуктуирајућа димензија савремене уметничке праксе у којој је могуће један исти уметнички рад излагати у различитим контекстима и ауторским концептима, што је, свакако, отежало задатак поштовања форме и одређених правила, када је реч о музеолошком приступу при реализацији монографско-књишког издања.Посао је био сложен, али окончан је на најбољи начин, надам се да ће то бити и утисак оних који монографију буду имали у рукама. Могу рећи да је задовољство да је наша установа издавач овако обимне и озбиљне студије о једном активном уметнику.
Kaда је реч о конкретним стварима, као што су садржај, распоред поглавља, систематизација материјала, што је утврђено на почетку, Рацковићка додаје да се највише посла односило на Божа и његове сараднике, да би се добио добро припремљен материјал који је могао да се преда дизајнеру.
– Монографија има 400 страна и верујте, било је то мало за све што је Божидар Плазинић урадио на пољу уметности и уметничког активизма, посебно бих истакла да то свакако не би било довољно да је било више радова са почетка његове каријере, који су пропали због немогућности адекватног чувања, тако да не постоји фото документација о њима. Да је тога било, обим монографије би морао бити већи.Иначе, морамо нагласити, што се Галерије тиче да је Плазинић био врло кооперативан, од велике помоћи, прихватао је сугестије и од дизајнера и од уредника. По природи овог посла, највише ангажовања је имао дизајнер Миленко Савовић,његов посао је био најизазовнији у креативном смислу, али уједно и најтежи и најодговорнији – истакла је на промоцији монографије Мирјана Рацковић.
За нашу међународно признату ликовну критичарку Александру Лазар, која живи у Лондону, а аутор је аналитичке студије о стваралаштву Божидара Плазинића у монографији, сусрет са његовим стваралаштвом је био професионални изазов, а инспирација је проистекла из вишегодишње сарадње са овим уметником. Критичарка Лазар је том приликом, између осталог, рекла:
– Било је тешко пронаћи називе и информације о одређеним радовима, направити хронологију и хијерархију њиховог настанка по значају је био огроман процес. Писање текста за монографију, есеја, је био завршни процес, а оно што је био огроман посао било је пречешљати његово животно дело, ја сам Божидара упознала пре свага, као хуманисту, активисту, неког ко сарађује са уметницима, а мање сам имала увида у његове радове. Више смо разговарали о његовим цртежима, књигама, фротажима, и на основу разговора о разним изложбама на којима смо сарађивали, настала је и ова прича о монографији. Невероватна је привилегија што је Галерија „Надежда Петровић“ уопште пристала на овакав огроман подухват, скоро чудо, незапамћено за наше време и свакако велики подухват за живућег уметника.
О Плазинићевим фротажима за које сматра да су изузетни радови, уметнички записи „историје, сећања и заборава“, Александра Лазар бележи:
„Фротаж, асоцијативни процес ревитализиран од стране надреалиста, подразумева превлачење оловке или графита преко танке површине папира испод које је текстурирана површина са које се преносе трагови на папир. Меморијски записи камена као дневничко-путописне белешке код Плазинића почињу 1980. године, када је као студент уметности чекајући у реду испред Лувра пожелео да забележи тренутак скинувши отисак плочника на папир. У годинама које следе, Плазинић води записе из Арада, Вероне, Сарајева и других путовања кроз унутрашње и лиреалне просторе, са површина слика, мапа, путева и објеката које жели да овековечи. Фротаж “Емоција” скинут је са коре очинског ораха пре него што је дрво посечено (2019). Најкомплекснија серија фротажа настала је 2006. године током 52. Венецијанског бијенала, када Плазинић упознаје јапанског уметника Масао Окабеа. Окабе, такође, користи ову технику да би спознао и пренео наслеђе забележено у камену, и у Венецију доноси камене плочнике градске луке Уђима у Хирошими, који су оштећени падом атомске бомбе, али су остављени на истом месту наредних шездесет година, бележећи кораке пролазника пре и после атомске експлозије. Током сусрета, оба уметника раде фротаже ових плоча у чину непосредног мнемоничког разумевања, постављајући питање да ли постоји будућност у заједничкој прошлости. Пукотине у камену остају неисцртане на папиру, симболично допуштајући пролаз светлости кроз графит. Овај Плазинићев циклус од 43 рада назван “Записи са плочника Хирошиме” (2006) премијерно је приказан у Сарајеву, где импликације записане историје и преноса сећања материје (Валтер Бењамин) сугеришу могућност опраштања и заборава.“
Божидар Плазинић је током представљања монографије говорио о раду на књизи, сарадњи са Галеријом, захваливши на подршци Министарству културе и Граду Чачку.
– Без лажне скромности сам задовољан, јер ово је нешто што се чека читав живот, зашто се ради. Многи уметници је добију посмртно или никада, мени је припала част да баш када Уметничка Галерија обележава 60 година да добијем једну од најлепших монографија уопште код нас, а не само у Чачку. Наравно да не може да се обухвати све, али све кључне ствари које чине моју каријеру су ту, добри су и текстови који то прате. Јако сам задовољан –рекао је Божидар Плазинић.
Промоцији су присуствовали гости из Београда, Плазинићеве колеге уметници, стручњаци из области савремене уметности. У име издавача, Уметничке галерије ’’Надежда Петровић’’, кустос изложбе Даниел Микић је захвалио свим сарадницима који су учествовали у стварању ове, за Чачак, свакако капиталне књиге из савремене уметности – посебно истакавши дизајнера Миленка Савовића, који је својом креативношћу допринео изгледу монографије.
Зорица Лешовић Станојевић
Фото: Уметничка галерија НП
САДРЖАЈ МОНОГРАФИЈЕ
Књига садржи пет одељака у којима су: уводна реч уредника Мирјане Рацковић, аналитичка студија Александре Лазар о уметности Божидара Плазинића; више од 200 репродукција подељених у тематске и хронолошке целине (Есеји, Простор и време,Приче о крсту и ватри,Радови на папиру); снимци амбијенталних ситуација са ретроспективне изложбе у сва три изложбена простора (Галерија „Надежда Петровић“, Галерија „Рисим“, Галерија Народног музеја); текст Даниела Микића: „Живот под облаком ватре и теретом камена“, као осврт на уметнички активизам Божидара Плазинића; одељак под називом АНАЛИЗА, КРИТИКА, ТЕОРИЈА доноси изводе из објављених текстова о уметности и активизму Божидара Плазинића и БИОБИБЛИОГРАФСКИ део са пописима изложби, дела у музејима, галеријама, колекцијама, награде и признања, рад на заштити културног наслеђа, избор из библиографије и рецензије
