НЕКО БЕШЕ РАТКО ЋАЛОВИЋУ
Ко од памтилаца чачанских не памти Ратка Ћаловића, стаклара, онога који је, чињенично годинама, а вековима вредноће, имао стакларску радњу на улазу у пијац, у којој је стално врило као у кошници, и у којој су, поред породичних слика, гоблена и разних репродукција, увек висиле и иконе? Ко, кад наручи код Ћаловића, није знао да ће све бити „како царски ваља и требује“? Ко га није памтио онако снажног, али одмереног и умереног, руке веште и сољу зачињене речи?
Оде нам Ратко Ћаловић, драги суграђани. Наврши му се библијска мера: осамдесет година живота („Живот човеков је до седамдесет, а код јачег до осамдесет година, и све преко тога је мука и невоља“, каже цар Давид у псалмима ). Био је међу нама од 1942. до 2022. године. „Род смо. Кад умре човек, и моје срце рушно је“, певао је Момчило Настасијевић. А нарочито нам је срце рушно кад оде неко ко је био, опет по Настасијевићу, овејани лик човека. Човек је, иначе, неко и нешто или је нико и ништа – у моралном смислу, наравно. Неко је, ако је прави и истинити, као Бановић Страхиња – „нетко бјеше Страхињићу Бане“. И губитак часног, честитог, доброг и милосрдног остави трага на читаву заједницу којој је такав припадао. Мање нас је за једног, али драгоценог; мање нас је за једног, али који беше „адамско колено“; мање нас је за једног, али суштог суштицијатог ближњег. Зато не треба да се каже: “Кога нема, без њега се може“, него другачије, тачније: “Кога нема, без њега се мора“.
Син славног Драгачева, Ратко Ћаловић је припадао оном свету који је описао његов рођак, гимназијски професор Бошко, у својој беседи на окупу свих Ћаловића, када је рекао шта би преци рекли потомцима: “Причали би нам како су се у оба устанка борили, као Јован Милићевић Ћалов, против „коњице ноћи алах ил илалах“, неверника са полумесецом на челу. Причали би нам како су се борили у балканским ратовима за после Косова отету земљу, али и у оба светска рата, против хришћана који нису били хришћани, и остајали на Церу, Колубари, Краљеву… О црним барјацима и лелецима. О деци која нису запамтила очеве и о синовима који нису имали децу. Причали би нам и о хајдуцима, исте крви која није била иста крв, а који су ножевима, пушкама и ужареним веригама отимали оно што се није могло дати, или што се давало кад и глава. Причали би нам и о другим хајдуцима, са звездом на челу која није била звезда, а који су отимали и више, све од чега се живело: пшеницу, стоку, вуну, маст, пасуљ, ракију… Себе су звали ослободиоцима, али су место оружјем и веригама убијали порезима, прирезима, кулуком, да би их на крају „ослобађали“ и од имовине. Причали би нам и о горком животу без живота. Да су устајали са првим петловима, а легали око поноћи после својих радника. Да су копали и косили по Зеокама, Тијању, Придворици, Јездини, Бељини./…/Да их је било и неписмених, али и међу реткима у Драгачеву који су читали књиге, новине, писали ратне дневнике и лепо и мудро говорили и радили. Да су без диплома намештали сломљене кости и људима и стоци боље од оних са дипломама. Да су били против власти, а давали кметове и посланике. Да су у гробљанску смоницу, као у винограду, садили тек рођену децу, тек доведене жене, пале ратнике у пуној мушкој снази и бркате и сите рада и живота старине. О томе причају њихови надгробници, или урасли у траву, немушти и невидљиви, или испршени, са капама на глави, украшени плавим словима, голубовима, грожђем, калемарским ножићима, чутурама, штаповима и осталим знамењима њиховог живота. Причали би нам да су им се жене савијале под обрамачама, носећи из црепуља и земљаних лонаца ручкове по Гаришту, Колајама, Потокама, Белом брду, Придворици, Чачанском пољу… Да су, и кад би остале без мушке главе, чувале част, имовину, плаћале дажбине, славиле и свадбовале. Причали би нам да су им се и куће селиле, или у заборав или с места на место, али и да су се обнављале и градиле онде где никад нису биле.“
Такви су били Ћаловићи: борци и трпиоци. Тако је и Ратко Ћаловић причао потписнику ових редова о свом тешком детињству под влашћу комуниста, који су његовог оца и остале из завичаја, нагонили да кулуче, у име „светлије будућности“, без паре и динара, о томе како је, одувек, радио и градио са својих десет прстију, али никад није хтео у партију и никад није хтео да ради за режим, иако су му нудили сарадњу, па чак и претили. И како је чинио добро једном свом ближњем, који је пострадао од комуниста у војном затвору, а после се школовао у сиромаштву и вредноћи којој је требало помагати; и Ратко је помагао.
Основа читавог живота нашег покојника је била вера у Бога и душу, трајна потка за исткивање беле одежде спасења. Верујући у Бога и старајући се за душу, покојник је редовно ишао на богослужења, молио се, постио, причешћивао. И испуњавао главну заповест, о којој Свето Писмо каже – блажени милостиви јер ће бити помиловани; и још – ко сиромаху даје, Богу позајмљује, а Бог ником дужан не остаје. И, како вели српска народна песма, кад човек умире, носи само скрштене беле руке и праведна дела своја.
Зато је Ћаловић чинио добро ближњима, али и био велики добротвор Српске Цркве. Где год се градио храм или парохијски дом, тамо је покојник прилагао свој рад и застакљивао бесплатно. Толико је чинио, и тако свуда стизао, да га није могао мимоићи орден Светог Саве, оца свих Срба, а нарочито честитих и часних. Ипак, изнад ордена Светог Саве беше орден благодати Божје, која га није оставила ни кад је остао без ноге, без које је, у последњих седам година, опет ишао од храма до храма, од манастира до манастира, не заборављајући да, са Светим Јованом Златоустим, понавља: „Слава Богу за све“. Нема кога његово присуство није орадостило и окрилатило – ако Ћаловић може да служи свом Оцу на небесима у итинском трпљењу, зар и ми, млађи, не можемо?
Са једним од наших предака, чији је надробни запис забележио Радојко Николић, још један син Драгачева, Ратко Ћаловић би могао рећи: „А сад, децо и унуци моји,/ Добро знате шта вам дужност стоји,/ Поштуј Бога и ближњега свога,/ Придрж`те се карактера мога“.
То је порука коју је Ратко Ћаловић оставио свом сину и кћери и свима њиховима и свима својима и свима нама. И на нама је да ту поруку памтимо. Јер, неко беше Ратко Ћаловићу. Бог да му душу прости!
ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ
