СТАРО ЈОВАЊЕ
ПИШЕ: др Милош Тимотијевић, историчар
Као и за већину манастира у Овчарско-кабларској клисури, ни за Јовање није једноставно утврдити када је тачно настало. Некада је владало уверење да манастир Јовање потиче из XIII века. Ова тврдња била је у вези постојање куле на узвишењу где се данас налази манастир Успење. Кула је саграђена у XIV веку, међутим трагови живота на овој локацији потичу још из X века, а поједини налази указују на још старије епохе. Стилске карактеристике цркве манастира старог Јовања, која је постојала пре рушења 1954. године, говоре да храм није могао бити старији од XVI века, када је вероватно подигнут на темељима старије средњовековне грађевине. Постоји и претпоставка да је Јовање настало у XIV веку, и да је било лавра за остале манастире у Овчарско-кабларској клисури.
Први писани трагови о постојању манастира Јовања потичу тек из османског периода (XVI век). Овај податак нам говори да је манастир запустео (или чак порушен), после пропасти српске средњовековне државе, да би у XVI веку обновљен. Због сличности архитектуре Јовања са оближњим Никољем, које се први пут помиње 1476. године, износи се и претпоставка да је и Јовање манастир из XV века, грађен у моравском архитектонском стилу.
Мало је података о животу Јовања у првим вековима постојања. Остале су забелешке да су у манастиру 1561. године монаси преписали један минеј (месечник). Исти посао је рађен и 1563, као и 1566. и 1567. године. Предузимани су и озбиљнији преписивачки подухвати, као што је било писање јеванђеља 1571. године, када је преписан и један минеј. Монаси су 1574. године преписивали и беседе св. Јована Златоустог, а следеће године један минеј. Овако обимна преписивачка делатност говори о значају овог манастира.
Манастир је највероватније страдао 1690. године, у време Велике сеобе Срба преко Саве и Дунава, када су запустели и многи други овчарско–кабларски манастири. Ипак, преостали монаси у клисури трудили су се да и у то тешко време сачувају трагове духовног и интелектуалног рада. Тако су 1723. године књиге из запустелог Јовања пренете најпре у Никоље, а затим у манастир Света Тројица. Једно јеванђеље је однето у Ариље.
Манастир Јовање остао је пуст током читавог XVIII века, а када га је 1820. године посетио Вук Караџић само су камени украси на вратима и прозорима сведочили о лепоти некадашњег храма. За обнову Јовања требало је сачекати још три деценије. Нова обнова везана је за легенду о пронађеном благу. Наиме, један дечак, чобанин, у сну је добио налог да обнови манастир, а новац ће се већ сам од себе наћи. Тако се и десило. Када се једна његова коза заглавила у рушевине манастира, ту је пронађен и ћуп са златом. Тадашњи епископ Никифор Максимовић, који је већ обновио Преображење 1811, и Сретење 1818. године, дао је одобрење за обнову Јовања. Дечак који је имао визију касније се замонашио, добио монашко име Филимон и остао старешина манастира Јовања до своје смрти.
Није забележено када је тачно почела обнова манастира. У старијој литератури говори се да је Јовање обновљено 1840, али записи на цркви и документи говоре да се то десило 1849. године. Обнову је водио монах Филимон. Изгледа да црква манастира Јовања није била потпуно срушена. Сви дозидани делови јасно су се разликовали од старих и били су препознатљиви све до рушења манастира 1954. године.
Манастир је свечано осветио епископ Никифор Максимовић 1850. године, када је храм највероватније добио и иконостас. Данас су од тог иконостаса сачуване само две иконе које је урадио Јанко Михаиловић Молер. Али иако је манастир обновљен, за одржавање стабилне монашке заједнице није било довољно снаге. После смрти монаха Филимона 1879. године, манастир је запустео. Народ је долазио код храма само на дан манастирске славе да упали свеће, помоли се Богу и направи весеље. Јовање је следећих пола века било ненастањено.
За успостављање поновног живота у манастиру заслужан је епископ Николај Велимировић. У Јовање је 1934. године најпре дошао извесни Марко са својом породицом (рођак монаха Филимона), да би манастир 1936. године био претворен у парохијску цркву. За свештеника је постављен отац Георгије Дунић, који је тек завршио богословију, али он је исте године премештен, па је Јовање поново остало пусто. Ипак, исте године у Јовање је дошао духовник, архимандрит Рафаило Хиландарац, са дванаест сестара из манастира Калишта. Тако је Јовање постало први женски манастир у Овчарско–кабларској клисури.
Иако је изгледало да је Јовање коначно заживело, настали су нови проблеми. Због потреба пуњења акумулационог језера за хидроцентралу „Муђувршје” манастир је потпуно порушен 1954, а сестринство је прешло у манастир Никоље. Тако је нестао стари манастир Јовање, чији се остаци данас налазе испод дебелог слоја муља и воде Западне Мораве.
