Иконе Чачанина Мијалка Ђунисијевића говоре кроз посебну светлост, коју постиже и кроз боје, само наизглед неочекиване оку посматрача. У његовим радовима може се сагледати историја сликарства, али и савременост. Или је то надасве свевременост Христових речи. И лепоте! О његовом иконама ће се, сигурно, тек писати и причати, а ми, окружени његовим радовима, надахнутим пре свега хришћанством, са уметником разговарамо о томе шта га је определило да последњу деценију ради скоро искључиво иконопис, како слика, ко су му узори…
Још као четворогодишњак изазивао је пажњу у вртићу, јер је верно цртао ликове људи око себе. Како каже, уметност му је била излаз, бег у свој свет… Отац је доводио сликаре и уметнике да виде његове радове, као неко „чудо“. После средње Техничке школе, у Београду је похађао приватну школу код сликара Сергеја Јовановића. Прво је хтео да упише архитектуру, што је више било бекство од свог дара. Онда је одлазио на Ликовну академију, али је и од ње одустао, јер му се чинило да се ради по шаблону, без много оригиналности. Одлучио је да се бави сликарством као самоук. У том периоду доста је експериментисао и са разним скулптурама. Тек у 26. години, када се у њему пробудило интересовање за цркву, веру, хришћанство, почео је да слика иконе. Прву је насликао на дашчици коју су му „послали“ таласи Мораве… Неколико недеља после тога био је пријемни на Академији Српске Православне Цркве за уметност и конзервацију, коју је уписао те 2002. године.
– Све се догађало мистично, просто сам ствари одједном схватао, без неког претходног образовања… На првој години студија видео сам икону Успење Пресвете Богородице из цркве Богородице Перивлепте (Премудре) у Охриду. Сликали су је у 14. веку Михаил и Ефтихије. Она ми се веома свидела, чинила ми се као да је из неког другог свемира. Хтео сам да је копирам и да ми она буде узор. Али, нисам могао да „уђем“, тај приступ ми је био неприродан. Схватио сам да је то погрешно, да не треба копирати, већ да се у себи мора наћи решење, јер уметност није принудан посао, већ нешто што радиш из љубави и слободе. Одлучио сам да не пратим часове анатомије и рад по моделу, већ да решење покушам да пронађем у себи, да форму изнесем из себе. Чак сам одлучио да не сликам иконе. Радио сам много тога, биле су то различите фазе. То је трајало скоро десет година. А онда сам у једном тренутку, као неко „аутоматско писање“, насликао Христа – присећа се Ђунисијевић, који још од те 2002. има благослов владике Атанасија Јефтића за иконописање.
Од 2013. ради само иконе, кроз које се бави разним питањима која га интересују. На њима покушава да постигне свој доживљај целовитости, јер је целовитост исто што и приступ вечности. Сви његови радови имају више елемената, јер, како каже, гради симбол, кроз који се пројављује вечност. Најчешће су то триптиси, кроз које склапа целу причу, која и не мора бити из истог времена.
– Код иконе је све сада, у Христу, који је испуњење. Зато је могуће да видимо на истој икони догађаје и личности из различитих времена – објашњава иконописац.
Већину својих уметничких дела сада ради на одбаченим предметима – дрвеним дашчицама, картону, стаклу, па чак и гранама пронађеним поред реке (једном од својих омиљених пешачких путања). Сликајући на њима дарива им нови иконични живот. Код њега је традиционална само техника коју користи при сликању – јајчана темпера, препаратура… Све остало је аутентичност, коју Ђунисијевић проналази и у својим дубинама, испод наслага ововременог. Другачије су и боје, светле, готово акварелне, док оне експресивне, попут црвене, користи пажљиво, често само за детаље.
– Постоји погрешно тумачење канона, јер га поистовећујемо са одређеним правилима сликања, техничке природе… Канон у изворном значењу значи мера, а то би требало да буде унутарња мера, која у себи садржи Христову светлост, до које се долази кроз сусрет, јер икона углавном сведочи сусрет – Благовести, Ваведење, Сретење… Сусрет имамо и са светитељем коме се молимо. Будући да иконопису прилазимо кроз молитвен приступ, унутар себе имамо доживљај светлости сусрета са светитељем. Ако успемо да насликамо доживљај тог сусрета, то је канон, који бих радије назвао језик иконе. Када је реч о бојама, ми не знамо, рецимо, какве су оне биле на старим иконама, које су временом и од чађи свећа постале другачије. Бојама покушавам да дочарам светлост коју доноси Христос. А ако је Он са нама, све је светлост. Икона је сусрет са Богом, место Објављења – каже Ђунисијевић.
Било је и оних икона које је радио „тешко“, дуго, месецима:
– Углавном, тешко радим. Визија коју имам када сликам захтева да буде објављена баш онако како је доживљена. Док ликове радим лако, трагање за тоном неке боје зна да потраје и данима.
Раније радове излагао је редовно. Имао је годишње по неколико самосталних изложби у Србији и у другим земљама. Од када је почео да слика само иконе, јавно излагање готово да је потпуно стало, не његовом вољом. За протеклих осам година учествовао је само на две колективне изложбе – у Требињу и Новом Саду. Иконе ради и по наруџбини преко својих фејсбук страница. И сретања са тим купцима сматра чудесним, јер је са многима од њих остао пријатељ.
В. Т.
„ВРАТИТИ УМЕТНОСТИ ИДЕЈУ СМИСЛА“
Фрескопис је учио помажући при осликавању цркве Светог Станка у манастиру Острог. У чачанском храму Вазнесења Господњег је икона Светог Теофилакта Охридског поред ћивота Теофилакта, коју је насликао Ђунисијевић… Његови радови су у бројним храмовима – на Острогу, у Цетињском манастиру, цркви у Будви, у Америци, али и у многим кућама…
У свом раду има много узора – поред Андреја Рубљова, међу њима је и његов савременик Дионисије (14. век), Зограф Лонгин – монах Пивског манастира (16. и 17. век), Георгије Митрофановић. Воли Бококоторску школу сликарства, али и дела савремених уметника – Барнета Њумана, Марка Ротка…
– Веома је важно да се у данашње време, у великој духовној кризи у којој живимо, уметности врати идеја култног, јер је уметност настала зарад потреба култа, односно да јој се врати идеја смисла, а која је присутна у иконографији – сматра Мијалко Ђунисијевић.
ШЕТАЧ И ЧИТАЧ
Особеног по много чему, али и као веома комуникативног, Мијалка Ђунисијевића многи знају и као пасионираног шетача. И шетње у које воли да иде сам су трагања, јер тако налази и предмете на којима слика иконе. Воли да оде у књижару „Речи“ и разговоре са чачанским писцем Савом Стјеповићем. Књиге су још једна његова велика страст. Можда и због тога што је одрастао код бабе и деде који су живели изнад некадашње књижаре „Азањац“. Баш ту, међу књигама, ушао је у свет уметности.
