Само на кратко је напустио родни крај. Био је две године учитељ у околини Бора, а онда се вратио у своју Бресницу. Наставио је школовање, предавао српски језик и касније изабран за директора. Тек што је прешао 30. годину, колико је трајао и његов мандат. Сигурно један од најдужих, врло вероватно, и у Србији. Али, није само остао по томе упамћен. И тада је бресничка школа била више од образовне и културне установе. Право газдинство слоге и заједништва…
И када је Драгослав дошао из борског краја, почетком шездесетих, школа у Бресници је постојала више од 100 година. Основана је 1846. Зато је у време његовог директорског мандата најважније било сачувати традицију и наставити надградњу – у сваком погледу. Иако најдуже, није Драгослав одувек био директор. После Учитељске школе, једно време је радио у околини Бора. У забаченом селу без путева до кога се стизало пешице, кроз брда и планине. Ту је учио мале Влахе и највећи део времена проводио у школи. У град су и он и остали учитељи одлазили једном месечно, само да приме плату и набаве најнеопходније.
– Деца су пре поласка у школу годину дана учила српски. Била су бистра и врло радознала. Мало смо се у почетку мучили, они не знају српски, а ни ја влашки. Сећам се, дешавало се да питам дете: ”Како се зовеш“, а оно, уместо одговора понови: ”Како се зовеш?” Родитељи су им говорили да понављају све што учитељ каже. Мучили смо се мало и око имена. Њихова су другачија, Труца, на пример, је Петар. Касније сам и ја савладао влашки и боље бих га научио да сам остао дуже. Данас ми је остала једна велика жеља и надам се да ћу је остварити. Хтео бих да поново одем у тај крај да видим како сада живе, какви су им путеви… – каже Драгослав.
И ШКОЛА И ДОМАЋИНСТВО
У борском крају је упознао и будућу супругу, учитељицу Десанку. Поново је срео у Источној Србији комшиницу из Бечња. Заједно су се вратили у Бресницу. Драгослав је једно време био учитељ у издвојеном одељењу, касније завршио Вишу педагошку и предавао српски језик, односно српскохрватски. И Десанка је до пензије била учитељица у бресничкој школи. Она више није жива.
– Највише сам научила на његовим часовима. И данас ми је доста тога остало у глави. Био је диван човек, прави ауторитет, увек елегантан и одмерен, а знање на врло високом нивоу. Није се много променио, и сада изгледа потпуно исто – описује свог наставника некадашња ученица Марина. Док је она била основац, седамдесетих и осамдесетих, Драгослав је увелико био директор бресничке школе. Упоредо је држао и наставу. Није се тада само његов предмет звао другачије, него и школа. Носила је име по Милутину Јовичићу, народном хероју из Бреснице. Ктиторово име ”Ђенерал Марко Ђ. Катанић”, добила је пре пенаестак година.
Уосталом, све те промене назива и предмета нису сачувале праву бит школе, него ђаци, наставници, сви запослени и мештани. Када год је требало, Бресничани су се показали на делу. Школа је имала своје имање, родитељи су сваког пролећа орали земљу и припремали је за сетву, деца скупљала плодове за ђачку кухињу. И нису били усмерени само на земљорадњу.
– Гајили смо и свиње, а месо користили за дечије оброке. Зато је наша кухиња била јефтинија. Деца су имала часове пољопривреде, које је водила и наставница Зорица Чекеревац. Са њом су савладали доста практичног градива, учили да спремају јела. И нико се тада није бунио, ни ђаци, ни њихови родитељи због рада на пољопривреди. Чак су деца преузела обавезу да током распуста хране свиње. Смењивали су се, када је ко могао. Сарађивали смо и са бресничком Земљорадничком задругом. Једном смо им помогли да прикупе шећерну репу, а они су нам поклонили бика од 400 килограма – сећа се некадашњи директор Драгослав Марић. Када помињемо практични рад, млади Бресничани су садили шуме, не само у свом, него и околним селима. Помагали су им и ученици других школа и, како је то некада било – војска. Захваљујући тим еколошким акцијама, односно, пошумљавању голети, тај крај има борову шуму. И сви су се одазивали, није било забушаната.
– Данас, када сретнем своје ђаке, који су зрели људи, кажу да су ти дани остали у дивним сећањима. Као и мени, то се не заборавља – напомиње Драгослав Марић.
МАЛИ, А ВЕЛИКИ
Остао је незабораван сваки ђачки допринос развоју села, као и резултати који су постизали. Практични радови били су замах за умни. Стално су доносили награде са такмичења из многих предмета. Иако је немогуће све поменути, неизоставни су успеси из историје. Неизоставни, зато што су постигнути на савезном нивоу, у изузетно јакој конкуренцији. Такмичили су се ученици из тадашње Југославије. Али, бреснички ученици Миланка Новаковић, Нићифор Златић и Марија Милосављевић освајају треће место. Било је то седамдесетих година. Онда, средином осамдесетих, Иван Чекеревац, такође заузима високу позцију на савезном такмичењу из историје. И њега је, као и старије ученике, припремала наставница Горица Чекеревац. Остала су и имена такмичара из физике, познавања саобраћаја и других предмета забележена у књигама о школи. Чак ни дугогодишњи директор не би имао ништа против да, уместо приче о њему, поменемо сву вредну и паметну децу, која нису попуштала ни у даљем школовању.
Многи су те резулатате постизали у условима који нису били као у градским школама. Када је Драгослав постао директор, 1970, школа је радила у садашњој згради, али деца су до ходника и учионица газила блато. Један део је асфалтиран тек три године касније. Тада су добили школско игралиште. Био је то поклон путара из Ужица. Урадили су им све бесплатно. За узврат су једино добили коначиште у школским просторијама. Сећа се Драгослав да су тада и новине писале о том поклону ужичких путара, чак и наслова из ”Политике” – ”Када градитељи помажу.” Случајно, или не, асфалтирали су пут кроз Бресницу и помогли и ђацима.
Људска дарежљивост показала се и када је прављена школска кухиња. Родитељи и мештани су ископали темељ за монтажни објекат, а тадашњи СИЗ за образовање финансирао је остале радове. Добила је школа у Драгослављево време и већи простор. Око 200 квадрата учитељских станова претворено је у учионице и канцеларије, а станари премештени у обновљене станове поред друге школе, у којој су била издвојена одељења.
Знао је Драгослав у сваком погледу да унапреди, само наизглед малу школу. Показали су да су велики не само по знању, већ првенствено, по заједништву.
– Од када је школа добила већи простор, нисмо више радили у две смене. Али, тако је било све до осамдесетих. Не само због ограниченог простора. Било је више и деце. Ипак, тешко је не приметити да, како су услови постајали бољи, смањивао се број ђака. Тих, шездесетих било их је око 400. И колико год да је сада мања школа, остала је велика у знању. Недавно је проглашена међу 60 најбољих у Србији. Разумећемо колико је то успех, ако поменемо да у држави има више од 1.500 школа – назначава Драгослав Марић и резултате својих наследника. Очигледно да дух заједништва није попустио. Један човек најчешће није довољан за велике подухвате.
Драги су му ти резулати и зато што његова родна Бресница ове године слави осам векова постојања. Била је уцртана и на средњовековној мапи државе Стефана Немање и Стефана Првовенчаног, почетком 13. века, када се Србија простирала од Јадранског мора до Византије и Бугарске. Уцртано је тада насељено место Брестница, касније се слово ”Т” изгубило, много пре Крушевца, Крагујевца и осталих околних градова. И тек ће бити речи о том традиционалном богатству у нашој близини.
Остали смо дужни да поменемо још Драгослављевих успеха, као и његових колега и ђака. Нису сада истакнути, али ни заборављени. Бар да не остане и породица по страни. Драгослав и Десанка имају сина Љубомира, дипломираног правника, који живи у Вршцу, као и унука Уроша, студента права. Драгослав и данас живи на очевини у Бресници.
