ДРАГАЧЕВО СЕ ОДУЖИЛО ДВОЈИЦИ ИЗУЗЕТНИХ СТВАРАЛАЦА
Oпштина Лучани се достојно одужила Бранку В. Радичевићу и Ники Николи Стојићу, идејним творцима Драгачевског сабора трубача и чуварима културних достигнућа драгачевског краја, доделивши им улице у центру Гуче.
Скупштински одборници на последњој седници у овој години подржали су иницијативе Саборског одбора и председника општине Миливоја Доловића да се досадашњи Трг слободе у Гучи, који обухвата плато испред Културног центра и парк поред њега, преименује у Трг Бранка В. Радичевића и иницијативу Удружења грађана „Наше Драгачево“ и Удружења самоуких сликара и вајара да се део досадашње Улице Богдана Капелана додели Николи Ники Стојићу, културном посленику из Гуче. Одборници су усвојили и иницијативу МЗ Пухово да се да се назив досадашње улице Рјечки пут мења у Улицу Милојка Јаћимовића.
Иницијативе су подржали сви одборника, имајући у виду значај Бранка В. Радичевића и Николе Нике Стојића за настанак и концепт Драгачевског сабора трубача у Гучи, тако и утицај на очување и неговање свеукупне културне баштине драгачевског краја, сматрајући да је то најприкладнији и најбољи начин да се Драгачево одужи имену и делу двојице изузетних стваралаца.
Бранко В. Радичевић (1925–2001) је српски песник, романсијер, новинар и дечји писац. Потиче из чачанске грађанске породице, од оца Велимира пореклом из Драгачева и мајке Косаре, рођ. Миликић. Покретач многих културних манифестација, између осталих и Драгачевског сабора трубача и „Дисовог пролећа“.
Одлучујућу улогу у организацији Драгачевског сабора трубача имао је Бранко В. Радичевић, тада уредник „Дуге”, где је две недеље пре првог Сабора објавио надахнуту најаву догађаја који треба да се одигра у Драгачеву. Радичевић је имао и одлучујући утицај на програм и садржај првог Сабора, као и целе манифестације која је заживела, коју је и крстио именом „Велики (народни) сабор ’Са Овчара и Каблара’. По много чему личност и уметничко стваралаштво Радичевића „обојили” су Сабор посебним виђењем народног-сеоског културног наслеђа. Поред такмичења сеоских трубача, приказивале су се и старе песме и игре, ношње и радиност (преслице, ткања, разне рукотворине), као и такмичења у традиционалним физичким надметањима мушкараца (рвање, гађање „свадбарске јабуке”).
Стваралаштво му садржи преко сто наслова песама, приповедака, романа и књига за децу. Истраживао је и споменике – „крајпуташе” (крајпуташи – његова реч), направио је и две монографије о сеоским споменицима – крајпуташима. Био је председник Српске књижевне задруге од 1995. до 1997. године. Најпознатија дела су му „Песме о мајци”, „Прича о животињама”, „Са Овчара и Каблара”, „Војничке песме”, „Поноћни свирачи”, „Сељаци” и „Антологија српског песништва”.
По одлуци скупштинских одборника, досадашња Улица Богдана Капелана, носиће име Нике Николе Стојића. Удружења грађана, подносиоци иницијативе у образложењу су навели да је Ника Никола Стојић рођен 1930. године у Гучи, од оца солунца Драгољуба и мајке Станојле (рођене Бугарчић). Ника је основну школу завршио у родној Гучи, а гимназију у Чачку. Студије српског језика и књижевности је завршио на београдском универзитету. Радни век проводи у Гучи, као професор и директор у Основној школи у Гучи, те као директор Дома културе у Гучи. Са неколицином културних прегалаца, као млад интелектуалац, далеке 1961. године организује манифестацију Драгачевски сабор трубача у Гучи.
Као велики храст деценијама је бдио над културом, друштвеним и јавним животом Драгачева, остављајући за собом неизбрисив и непролазан траг. Потписао је преко 70 књига поезије, прича, монографија, лексикона а као сарадник је писао за десетине часописа и новина, те рецензија за друге ауторе. Поред књижевности се бавио скулптуром и вајањем. Један је од оснивача Културно – просветне заједнице Драгачева, Удружења самоуких сликара и вајара Драгачева и Еколошког друштва Драгачева. Добитник је великог броја друштвених признања, међу којима се посебно истиче Вукова награда.
Ника Стојић, човек огромне мудрости и енциклопедијског знања, јесте трајни узор млађим генерацијама. Иако је преминуо је 4. децембра 2020. године, његово дело ће бити светионик свим будућим генерацијама и нама његовим савременицима. Његови кораци недостају гучким улицама а његова господска појава свима који су га поштовали, наводи се у иницијативи.
У образложењу иницијативе Месне заједнице Пухово да се улица „Рјечки пут“ назове по Милојку Јаћимовићу, наведено је да је након завршетка рата Милојко био председник задруге и секретар партијске организације у Пухову, и за време његовог мандата је доведена прва струја у два села, изграђена основна школа у Пухову и мост на Бјелици, на путу Лис, Доња Краварица.
