КРОЗ ПУТОПИСЕ ИЗ 1820.
О Овчарско-кабларским манастирима у делу Вука Караџића говорила је недавно Делфина Рајић, директор Народног музеја, којој је ова област и сфера дугогодишњег истраживања и стручног интересовања, у оквиру једног од програма петодневне Културно-образовне манифестације “Дани Вука Караџића“ у организацији Удружења „Чувари дела Вука Караџића“. Овим наставком завршавамо фељтонски пренето излагање о томе како је Вук аутентичним језиком свог времена сведочио о светињама мале Српске Свете Горе.
САВИЊЕ
Данашња капела, или како се погрешно назива манастир Савиње, подигнута је 1938. године на месту где нису затечени остаци старијих грађевина. Народно предање говори о томе како су Турци срушили монашке ћелије и испоснице на падинама Каблара изнад манастира Преображења. На основу овог податка можда бисмо могли говорити да је на Каблару било зиданих испосница, и да је једна од њих била на Савиним водама. На своду изнад данашње капеле посвећене Светом Сави налазе се избледели остаци фресака. Ово је веома важан податак који нас упућује на нове претпоставке о скупини овчарско-кабларских манастира, њиховој старости, култним местима и типу монаштва који је био раширен у клисури.
Када је Вук Караџић 1820. године посетио манастир Преображење, забележио је легенду о пећини Турчиновац, која је била стециште збегова. Према усменом предању, испод пећине је била сазидана читава кула, коју су Турци наводно топом срушили. Забележио је и предање у вези са Савином водом и пећином Турчиновац, која је по легенди добила име јер је нека жена убила Турчина који је хтео да уђе у пећину где је био збег. „Више намастира има пећина Турчиновац за коју се приповједа да је у њој био збјег […] У пећину се ту не може ући никако, него је одоздо било подзидато, и начињено да се моће пети; приповједа се, да је уз пећину била читава кула начињена, па Турци довукли топове, те је испреко Мораве с једне косе оборили, а бјежан остала у пећини, па једни помрли од глади и жеђе, а једни поскакали низа стијене, те се поразбијали. Зид се и сада познаје, и доље откуд је почето зидати, и горе око врата пећински: а у пећини се легу и зимују орлови. А поред Турчиновца с горње стране у другој пећини има мали извор, који се зове света вода, или, као што калуђери говоре, Савина вода. И ова пећина била је сазидана, и кажу да су у њој неки посници живили; а сад људи из околни села долазе у млађу недељу , те пију ту воду, и умивају се њом лијека ради.“
БЛАГОВЕШТЕЊЕ
Манастир Благовештење налази се на благој узвишици изнад садашњег насеља Овчар Бање. Природно окружење у којем је манастир подигнут надахњује својом лепотом. Кршевите литице Каблара затварају видик ка северу, док је према југу ограничен шумовитим западним падинама Овчара. Како је то Вук Караџић забележио, Благовештење се налази: „[…] на лијевом бријегу Мораве, под Кабларом, на поузвишеном затаванку и врло на лијепу и отворену мјесту.“ Непосредно поред манастира протиче Западна Морава, која управо од Благовештења прави уску клисуру. Манастир је поставњен тако да се од њега пружа видик према истоку куда одлази вода Мораве у дубину клисуре, чији се теснац јасно разазнаје од места где је подигнуто Благовештење.
Манастир је током Првог српског устанка (1809) био препокривен. Највероватније је да су Турци манастир приликом гушења устанка 1813. године попалили. Вук Караџић је 1820. године забележио да је старешина био Данило, родом из Бистрице у Херцеговини. Поред њега, у манастиру су били његова два млађа брата, као и њихов отац. Није познато колико је дуго Данило био игуман. Сачуван је и његов потпис на рукопису који је он преписао 1817. године. Када је Каниц пролазио кроз Благовештење (1860), игуман је и даље био Данило, али није јасно да ли се ради о истом лицу. Као јеромонах манастира Благовештење помиње се и Михаил Аксентијевић из Дучаловића, који се замонашио 1855. године.
ИЛИЊЕ
Црква Св. Илије подигнута је на месту за које се у предању у првој половини ХХ века тврдило да представља локацију где је некада била црква, коју су наводно Турци порушили током Хаџи Проданове буне 1814. или у време када је настрадао збег у Кађеници 1815. године. Таква врста традиције није била позната у другој половини XIX века, када су домаћи путописци јасно забележили да се на месту данашњег Илиња заправо налазила велика кула са утврђењем. Веровање да је изнад Благовештења била кула, а не црква или манастир, било је живо међу монасима и у доба када је Вук Караџић посетио клисуру 1820. године.
„И више овога манастира имају некаке зидине на бријегу; калуђери мисле да је онђе била кула за писање књига, као више Јовања.“ Вук Караџић би засигурно забележио догађај који се десио само пет година пре његовог доласка у клисуру. Веровање да су Турци 1815. године порушили цркву на месту где је пред Други светски рат подигнута данашња црква Св. Илије требало би одбацити.
СВЕТА ТРОЈИЦА
Први векови постојања манастира Света Тројица обавијени су тамом. Манастир је данас прилично изолован у дубокој шуми, као и суседно Сретење, али некада није било тако. Манастир Света Тројица, као и Сретење, налазио се близу главне путне трасе која је из долине око Чачка прелазила Јелицу испод самог Овчара преко села Паковраћа, Дучаловића и Марковице.
Недостатак историјских извора, као и ктиторских натписа на цркви онемогућава проницање у појединости везане за прошлост манастира Света Тројица. Није утврђено ко је и када подигао манастир. Досадашња сазнања ослањају се на претпоставке које се темеље на проучавању турских пописа.Вук Караџић је 1820. године забележио да манастир није имао монахе, већ да су у њему живела два свештеника (отац и син) са својим породицама. Поред цркве, манастир је имао и конак са десет соба. Поседовао је знатну земљу, за коју је 1826. године спахији плаћао годишње 22 гроша и десетак од свих приноса. Имање се састојало од њива, винограда, ливада и башта с воћем.
Као и у случају других манастира који су дуго били пусти, тако је и ризница манастира Света Тројица сиромашна предметима од већег уметничког и културног значаја. Томе су допринела и страдања у ХХ веку. Када је Вук Караџић посетио манастир 1820. године, у библиотеци је затекао низ рукописних богослужбених књига, као што је било јеванђење написано у манастиру Јовање 1571. године.
СРЕТЕЊЕ
Као ни за већину манастира у Овчарско-кабларској клисури, ни за Сретење се не зна тачно време настанка нити име ктитора. Вук Караџић је забележио једну легенду везану за подизање манастира која, додуше, нема никакво упориште у историјским изворима. Читава прича везана је за место на којем је подигнут манастир, а које носи име Корона. „Више намастира под самим вром Овчара има једна долина, која се зове мала Корона, а више је долине један затаванак, на коме има и мали извор, зове се велика Корона: а испод њи зове се Корунски до. Приповједа се, да су у стара времена, кад су овај намастир најприје ћели градити, бацали круну у небо, да гледају на ком ће се месту уставити, па онђе да граде цркву; и од тога остало име корона.“
Усмено предање које је забележио Вук Караџић, говори да су се калуђери уз помоћ сељака дуго бранили од татарског разарања из манастира Сретења као из града. Тек када су разорене утврђене испоснице испод пећине Турчиновац, предали су се и браниоци Сретења, које је после тога разрушено. „Зидине“ око цркве биле су уочљиве још у доба када је Вук Караџић посетио клисуру (1820). Црква је била већа него она која је обновљена 1818. године. Да ли је овај манастир заиста био утврђен или је читав комплекс са ћелијама и зидом могао да се искористи као утврђење, данас није познато.
Вук Караџић је 1820. године забележио постојање цркве малих димензија, као и једне мање куће у којој је, поред владике Никифора Максимовића, било још двоје ђака. Стара црква је била прилично велика, свуда ограђена монашким ћелијама, чији су се темељи, као и темељ старе цркве, јасно распознавали. Сам Никофор Максимовић је остао у Сретењу све до 1813 године, када постаје ужички владика са седиштем у Чачку.
Манастир Сретење био је у рушевинама до 1818, тако да се ризница формира тек након ове године. Сви предмети из времена када је Сретење било настањено нестали су приликом рушења манастира. Ипак, Никифор Максимовић је успео да манастир снадбе богослужбеним књигама. Вук Караџић је 1820. године у њему затекао дванаест рукописних минеја из 1595. године написаних у Никољу. Ту је била и једна руска Острошка Библија штампана 1581 године, као и један триод штампан код Румуна у Трговишту 1649. године за време кнегиње Јелене, жене војводе Матеје Басарабе. У певницама су још били рукописни пентикостар, типик, теофилакт, као и неке друге књиге. Данас ниједан од тих рукописа није у манастиру. Сада се у Сретењу чувају само једно јеванђеље и Богородичин молебник, обоје из XVI века.
Забележени у књигама, исписани на зидовима, урезани у металне и друге реликвије и уклесани у камен, многи очувани или данас непостојећи, али објављени, записи и натписи на упечатљив начин нам саопштавају многа збивања од пресудног значаја за историју појединих манастира. Међу њима су и они који нам предочавају наизглед неважне податке, али оне који бацају посебно светло на мукотрпни монашки живот у овим светилиштима.
У бројним и разноврсним облицима људске покретљивости, феномен путовања чврст је и значајан донекле подсећајући на античку и традиционалну праксу ходочашћа, путовање има несумњив практичан и културолошки значај у људском искуству, укрштајући ишчекивања и питања о спознаји, култури и задовољству живљења са личним ставовима онога који путује. Да би био путник, човек мора непрекидно да трага за сопственим центром равнотеже у једном простору и времену.
Судећи према изворима, путника кроз српске крајеве најмање је било у XVIII веку. Мада „на свега неколико дана пута до Енглеске“, Србија до XIХ века за Европљане представља потпуну непознаницу. Тек у првој половини XIХ века ова поробљена и земља оријенталног Балкана постаје откровење за Европу.
Прошло је два века од првог записа о Овчарско-кабларским манастирима, које је тада посетио пробијајући се неприступачним стазама радознали истраживач народног стваралаштва.
Приредила: З. Л. С.
Фотографије: Народни музеј Чачак
