ЈЕЗИКОМ СВОГ ВРЕМЕНА ИЗ ПУТОПИСА 1820.
О Овчарско-кабларским манастирима у делу Вука Караџића говорила је Делфина Рајић, директор Народног музеја, којој је ова област и сфера дугогодишњег истраживања и стручног интересовања, а у оквиру једног од програма петодневне Културно-образовне манифестације “Дани Вука Караџића“ у организацији Удружења „Чувари дела Вука Караџића“. И у овом наставку преносимо како је Вук аутентичним језиком свог времена сведочио о светињама мале Српске Свете Горе.
ЈОВАЊЕ
Некада је владало уверење да манастир Јовање потиче из XIII века. Ова тврдња се везивала углавном за постојање куле на узвишењу где се данас налази манастир Успење. Археолошка испитивања су утврдила да је кула саграђена у XIV веку, али да трагови живота поред ње потичу још из Х века, а поједини налази указују на још старије епохе (праисторијско и античко доба). Међутим, стилске карактеристике цркве манастира Јовања, која је постојала пре рушења 1954. године говоре да храм није могао бити старији од XVI века, када је вероватно подигнут на темељима старије грађевине. Остаје претпоставка да је Јовање настало у XVI веку, односно предање које је забележио Вук Караџић: „[…] Приповједа се, да је Јовање некад била лавра, и из ње се заповједало и судило свима осталим намастирима око Каблара и Овчара.“
Ово предање је укључивало и кулу изнад Јовања, где су биле општа звонара и писарница, а испод ње „тавница“, односно тамница. Највероватније да је и Јовање настало по доласку монаха исихаста у клисуру, али остаје нејасно колико је утврђење изнад манастира имало удела у оснивању, односно да ли је ту постојало неко старије култно место.
Манастир Јовање остао је пуст током читавог XVIII века, а када га је 1820. године посетио Вук Караџић, само су камени украси на вратима и прозорима сведочили о лепоти некадашњег храма. „Зидине његове свједоче, да га је градила царевина, или некакав беглук; а ораси, и друго различито дрвеће, које је порасло по порти и по зидинама, свједоче, да је давно опушћено. На црквеним вратима и око пенџера стоји мајсторски изрезано и ишарано камење, и бијели се као да је јуче сјечено, само што је ђешто испуцано од ватре.“ Лепота остатка храма, његове размере, као и рушевине конака око манастирске цркве, говорили су о великој и снажној монашкој заједници.
УСПЕЊЕ
Претпоставља се да је на месту где се данас налази манастир Успење некада постојао храм, мада о томе нема поузданих историјских података. У турским изворима из 1536. године помиње се и манастир Успење у Западној Србији, али нема доказа да је то заправо баш у Овчарско-кабларској клисури. Поменути манастир имао је 1536. године једног калуђера са годишњим давањима од 130 акчи.
Када је Вук Караџић посетио клисуру 1820. године, забележио је у каквом је стању тада била кула на узвишењу изнад манастира Јовање и предање у вези са овим објектом. „Више манастира на бријегу имају зидине од некакве куле, које се сад зову „Градина“ и приповједа се, да је Јовање некада било лавра, из које се заповједало и судило свима осталим манастирима око Каблара и Овчара, а на овој кули да им је била општа звонара под звонаром писарница (где су књиге писате) а под писарницом тавница.“
НИКОЉЕ
Као ни за већину манастира у клисури, ни за Никоље се не зна када је основано и ко је био ктитор храма. По својим архитектонским карактеристикама са великом сигурношћу може се претпоставити да потиче из средњег века, највероватније из времена с краја XIV, односно почетка XV века. Никоље је највероватније настало када и други манастири у клисури, у време када су монаси синаити масовно дошли у Србију, доносећи са собом један особен вид исихастичког монаштва. За ову претпоставку нема писаних историјских извора осим аналогија са другима „светим горама“.
Вук Караџић је 1820. године забележио да је Никоље у „Неисказаној врлети и тескоби […] одовуд се наднијеле над њега стијене Кабларске, а одонуд, из пријеко Мораве, Овчарске; а и од оздо, погледавши уз Мораву, тако да су се стијене ови двију планина склопиле да се ништа не види, до пред собом Морава […] а наоколо стијене (неђе голе, а понајвише обрасле малом шумом), и горе небо, на коме се сунце тек око подне једва показује.“ Такав положај манастира и лоши путеви, тачније право одсуство ма каквих саобраћајница, омогућавали су монашки мир и тиховање.
Никоље је био значајан манастир, у коме је постојала важна преписивачка делатност. Усмена традиција која говори да је у њему живело и до 300 калуђера (Вук Караџић) свакако није реална, јер је Никоље исувише мали манастир чак и за братство до 30 монаха. Податак о бројном братству можда треба разумети као место заједничке молитве монаха анахорета, који су по свој прилици били бројни у Овчарско-кабларској клисури.
Манастир Никоље је постепено економски напредовао и, по наводима Вука Караџића (1820), за своје издржавање је имао неколико села нурије, испод манастира воћњак са шљивама, а преко Мораве њиву, виноград и шљивар. Јаоким Вујић неколико година касније (1826) бележи да манастир има доста земље за коју је спахији плаћао одсеком на годину по 35 гроша, без обавезе да даје десетак.
У ризници манастира Никоља чува се и једна од најзначајнијих рукописних књига у српској култури с почетка XVIII века. То је Каранско јеванђеље, настало 1608. године у цркви Благовештења, познатијој као Бела црква каранска у селу Карану код Пожеге. Књигу је исписао поп Вук, син протопопа Ралета. Ову књигу је као део инвентара манастира Никоља уписао већ Вук Караџић, који је запазио: „У њему су изображена сва четири јеванђелиста, сваки пред својим јеванђељем, с различитим шарама и гранама, до удивљења прекрасним.“ Каранско јеванђеље“ је јединствен пример утицаја исламске уметности у украшавању рукописа на нашим просторима. По свом наглашено издуженом формату, са карактеристичним завршетком у горњем делу, који се сусреће нарочито на илуминираним Коранима, као и по облицима формалног украса у стилу „руми“ орнамента, минијатуре „Каранског јеванђеља“ имају мало додирних тачака са оновременом српском илуминацијом.
Иако је Вук забележио, приликом своје посете 1820. године, далеко већи број књига у манастирској библиотеци, сада се у Никољу чувају свега три рукописне књиге из XVI века: Типик Св. Саве Јерусалимског, Пролог или Шестоднев за март-август и Беседе Св. Јована Златоустог. Занимљива је и пажње вредна и Збирка изабраних молитава, штампана у Бечу 1771. године.
ПРЕОБРАЖЕЊЕ
Као ни за већину других манастира у клисури, ни за Преображење не знамо када је подигнуто ни ко је био ктитор. Ипак, место на коме је манастир изграђен, храмовна слава, као и литице Каблара у којима су несумњиво биле и монашке испоснице, дају нам за право да основано претпоставимо како је Преображење настало крајем XIV или XV века, када су у клисуру највероватније дошли монаси синаити доносећи посебан вид исихастичког богословља.
Преображење је највероватније порушено и запустело за време Велике сеобе 1690. године. Народно предање је сачувало сећање на рушење испосница на кабларским литицама испод којих је било Преображење. У овим пећинама монаси су највероватније зидали своје келије. Остаци испосница били су видљиви и у време када је Вук Караџић посетио манастир 1820. године.
Усмена традиција коју је забележио Вук Караџић 1820. године недвосмислено је саопштавала да је Преображење било пусто сто година, да би 1811. године монах Никифор, потоњи епископ ужички обновио храм сасвим малих димензија. Пет година после подизања (1816) црква је живописана. Вук Караџић је у манастиру 1820. године затекао само једног монаха, игумана Исаију Поповића, са троје ђака и једним старцем који је лутао од манастира до манастира. Иако је Преображење било мало и изоловано у њему се налазила и школа у којој су образовани свештеници и монаси. Школу су организовали монаси из оближњег Никоља. Она је радила и 1839. године, а кроз њу су прошли бројни ученици са подручја Западне Србије. Највероватније су монаси Никоља одредили манастир Преображење само за школу, јер у њему није било братства. Јоаким Вујић је 1826. године у Преображењу затекао само игумана Пахомија Пантелића. Манастир је убрзо запустео. Богослужење је вршено само у ретким приликама, а повремено би се код њега организовао вашар.
Када је обновљена 1811. године, то је била једнобродна црква веома скромних димензија, са полукружном олтарском апсидом и правоугаоним певницама на северној и јужној страни наоса. Обновљена црква није имала ни припрату ни куполу, а није јасно до које су мере били очувани стари зидови. Обнова коју је извршио Никифор Максимовић није пстигла склад ни хармонију. Вук Караџић је забележио: „Тако је стари зид ружан, као да су прву цркву сами калуђери зидали. И овђе зидине свједоче, да је негда било више ћелија и калуђера, али сада нема до само једна мала кућица, и у њој живи један калуђер […].“
Приредила: З. Л. С.
(Наставиће се)
