ПОДРШКА ПОРОДИЦАМА ОСОБА СА АУТИЗМОМ, ИНТЕРЕСОВАЊЕ ЗА ОТВАРАЊЕ ДНЕВНОГ БОРАВКА У ЛУЧАНИМА
Двадесетчетворогодишњи Александар Ђокић и годину дана старији Љубодраг Јефтић још пре неколико година изашли су из школских клупа. Ацу је дијагностикован аутизам, а Љубо има мешовити поремећај са одликама аутизма. Школски дани су за њих двојицу најлепши део живота, не само због дружења, вештина и знања која су, захваљујући несебичној подршци учитеља, наставника, психолога, педагога, својих вршњака и, наравно, родитеља, стекли у основној и средњој школи. Без посла и било какве активности која би им испунила дан и укључила их у друштво, сада највећи део времена проводе у кругу својих породица. У општини Лучани њих двојица нису усамљен пример, јер њихову и судбину њихових породица деле и други. Велики недостатак је што не постоји удружење које окупља родитеље деце са сметњама у развоју на територији Лучана.
На иницијативу родитеља, коју је подржао „Чачански глас“, у среду, 20. октобра, одржан је неформални састанак у Основној школи „Милан Благојевић“ у Лучанима. Размењене су идеје, а како је на састанку потврђено, постоји воља, просторни и стручни капацитети и заједнички циљ да се овим људима помогне формирањем дневног боравка, где би се одржавале и радионице. Али, пре тога, неопходно је да се родитељи окупе у удружење.
– Мој син је јако усамљен. Стално говори како би волео да нађе посао… Много би му значило да се нечим бави, бар на повременим радионицама, да се дружи са другима, да раде заједно, да осете да су корисни. То би њему, а верујем и другима, попунило недостатак и улепшало живот. Бар једном седмично да имају неку активност, да се надају и радују томе, да имају неки задатак који би их окупирао – каже Мира Јефтић, а исто мишљење има и Миланка Ђокић. Обе се присећају лепих тренутака на радионицама чачанског Центра „Огледало“ у Овчар Бањи, где су Љубо, Ацо и многи други са територије Лучана уживали у дружењу и раду са стручњацима.
Због једносменског рада у матичној школи у Лучанима заузети су сви кабинети. Једна учионица користи се за издвојено одељење ШОСО „1. новембар“ из Чачка… Али, како је нагласила Радојка Ђорђевић, директорка ОШ „Милан Благојевић“, за добробит ове деце, која су у великом броју били ученици те школе, мора се изнаћи неко решење.
– Знамо са којим проблемима се сусрећу ове породице. Њихову децу смо пратили кроз одрастање и живот. И сада у школи имамо ученике са сметњама у развоју. Када би родитељи наступили као удружење, могли би преко многих конкурса да добију средства како би се опремио простор за дневни боравак или радионице – рекла је директорка Радојка Ђорђевић.
Једна од идеја која је изнета на састанку је да се такав простор може направити у објекту школе у Крстацу, на неколико километара од Лучана. У овој школи постоји слободна учионица, велико двориште, где се могу организовати многе активности. Управо у Крстацу годинама је радила Цана Јаћимовић, учитељица која је Ацу Ђокићу била и остала велика подршка у животу. Сале, како га и она зове, није био једино дете са сметњама у развоју које је она извела на пут. Успела је, вођена пре свега срцем, искуством и стручношћу, али, како наглашава, у томе је имала велику подршку колегинице Љиље Божанић, свих родитеља у Крстацу и њихове деце, као и директорке Ђорђевић, психолога Милице Поповић…
– Сви ми у просвети имамо изазове – колико можемо да учинимо у посебним ситуацијама. Велико је задовољство када човек успе и види резултате свог рада. На почетку сам за Сала била „вештица“, али после месец дана постала сам „успавана лепотица“, јер је стекао поверење у мене, као и у осталу децу. Сарадња са његовим родитељима, Миланком и Бранком, била је одлична, тако да је Ацо са лакоћом завршавао своје задатке. Било је и недоумица, али сам се увек саветовала са колегама у школи, диреткорком, психологом… И тако сам, заиста, добијала ветар у леђа… – објашњава Цана и присећа се, можда, највећег испита, не само узајамног поверења, када су били на рекреативној настави у Лозници. Ацо је тада, први пут одвојен од породице, морао да промени неке навике, што је за особе са аутизмом веома тешко.
Милица Поповић, психолог у ОШ „Милан Благојевић“ у Лучанима, која је и члан интерресорне комисије, потврђује да у Драгачеву има много деце која после завршетка школовања немају место за дружење, рад, излазак из куће…
– Школовање није довољно, јер то прође, остану лепе успомене и за њих као да даље не постоји. Зато би било веома добро да имају удружење, а сви у школи смо ту да их подржимо. То би за ову децу, па и старије, имало велики значај, да осете да су равноправни са нама, да су окупирани, да им дамо потврду да вреде – рекла нам је Милица Поповић.
Идеја је много, да на радионице могу позвати драгачевске дуборесце, иконописце, сликаре, све оне који се баве рукотворинама, а који деци са сметњама у развоју могу пренети своја знања. У радионице могу бити укључени и ученици, садашњи и бивши. Има оних који су, и поред инвалидитета, успели да остваре своје снове, попут репрезентативца Немање Матијашевића, који постиже врхунске резултате у скоку у даљ… Наше саговорнице су сигурне да би се скоро сви на њихов позив радо одазвали.
Стварање рукама је једна од најделотворнијих терапија, показују бројна истраживања. Лек су и дружење, радост… Мира Јефтић и Миланка Ђокић позивају и преко нашег недељника друге породице са истим или сличним проблемима да им се придруже и да формирају своје удружење, како би лакше остварили своје циљеве. Њих две се надају да живот њихове деце може бити много богатији и лепши.
В. Т.
