ЗАВИЧАЈНИ ЗАМАХ
ВЕЧИТИ ГИМНАЗИЈАЛАЦ РАНКО СИМОВИЋ
Пише: Др ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ
(Фото: Александра Мишић)
КО ЈЕ БИО РАНКО СИМОВИЋ?
Ранко Симовић, песник из читанки, рођен је 1932. године у Трнави код Чачка. Гимназију је учио непосредно после Другог светског рата, када је било и тешко и лепо – тешко због последица рата и наметања идеолошких културних образаца, а лепо због снаге младости и спремности да се земља гради поново. Завршио је Правни факултет у Београду. Бавио се истраживачким радом у области образовно-правног система и одбранио докторску тезу. Оставио нам је, отишавши, поезију за одрасле и децу, кратке приче, телевизијске сценарије, приручнике и уџбенике, књиге и часописе које је уредио. Био је заступљен у многим антологијама, у лектири, читанкама и зборницима. Превођен је на више језика, добитник награда за поезију, приче и сценарио. Гимназији у којој је учио посветио је чак три књиге: „Оно време кружока“, која се бави литерарном дружином Гимназије непосредно после рата, „После шездесет година“ (о сопственој генерацији гимназијалаца), али и причу о Нади Арсенијевић, једној од највиђенијих професорки чачанске „велике школе“ у току читавог 20. века.
ЈЕДНО ДЕТИЊСТВО
У интервјуу који је за часопис „Гимназион“ дао колегиници Александри Мишић, Симовић је о свом детињству говорио: “Моје детињство, проведено у селу Трнава недалеко од Чачка, где сам завршио и четири разреда основне школе, било је, по природи околности, веома динамично. У селу, деца и нису имала неко неограничено слободно време. Њихов живот био је испреплитан пословима, дружења је било углавном у школи са вршњацима и на путу до ње. Неосетно, кроз игру, али и корисне послове, стицали смо многа искуства и разноврсна знања, значајна за цео живот. У детињству је и мојој машти било „широко поље“. Ипак, помало ограничено дометом информисаности, јер је и машта-надградња. У кући нисмо имали књига, осим неких годишњих календара, проширених прилозима пригодних прича и песама (била су то сјајна издања!). Старији, у мом случају нарочито бака Анђелија, очева мајка, умели су дивно да причају приче и да рецитују, попевајући, народне епске песме. Први писци које сам читао, неуморно, били су српски реалисти, а не писци за децу, осим, не знам откуд ми беше, Хектор Мало „Породица“. Ваљда сам зато, што у детињству нисам имао књига за читање, касније много књига куповао и набављао, па их сада имам око 8.000 примерака, у свим просторијама куће.“
Сви ми, како рече писац „Малог принца“, потичемо из детињства.
ВЕЧНИ ЂАК ГИМНАЗИЈЕ
Симовић је био велики заточник родне Трнаве и велики, вечни ђак чачанске Гимназије, о чијој литерарној дружини после рата је оставио драгоцену књигу „Оно време кружока“. У време док су још одвојено функционисали мушка и женска Гимназија, једини тренуци заједничких сусрета су били у оквиру литераране секције. Било је то доба када су, сложно и снажно, наступали будући великани српске књижевности и културе: Александар Ристовић, Драган Шушић, Лале Јовановић, Владан Василијевић. Никола Нико Стојић, Радомир Рубаковић Рубак, Радојко Николић, Миодраг Јаћимовић, Томица Поповић били су чланови ове литерарне дружине. Прве песме у оквиру литерарног кружока Гимназије стварао је и Бранислав Петровић Пајсије.
Симовић је, у својој књизи, описао и велике идеолошке притиске комунистичке власти ка „глајхшалтовању“ омладине, која се опирала и није хтела да преда своје слободе у замену за утопијске магле. Професори су стајали на страни својих ђака.
ПРОФЕСОРИ БРАНЕ СВОЈЕ ЂАКЕ
Беседећи, поводом 175-огодишњице Гимназије, Ранко Симовић се сећао: “Током Другог светског рата, кад је такав став био изузетно опасан и по живот рискантан, неки професори, посебно имам у виду Миленка Стевовића и Наду Арсенијевић, на седницама наставничког већа били су против тога да се, и кад је то било наређење ратног комесаријата просвете, прокомунистички оријентисани ученици искључују из школе. Рекли су да неће да носе грех на души да ту децу избаце из школе која их штити и да их предају у руке Гестапоа и полицији и изложе их логорима, а можда и смрти. Али, била су таква и послератна времена да је један број ученика моје и око моје генерације био, како се тада говорило, напредан (то значи истакнути омладинци, скојевци, па и чланови Комунистичке партије Југославије) и њихово мотрење на остале, васпитно-идеолошки и репресивни притисак осећао се у школи, у секцијама, литерарном кружоку и другим активностима. Било је и оних ученика који новим поретком, из разних разлога, нису били одушевљени, па су понекад и у понечему давали одушка своме другачијем мишљењу, и често су их због тога стизале разне последице: избацивали су их из чланства Народне омладине, саслушавали у комитетима и Удби, избацивани су из школе, а неки су бивали и у затвору. Наши професори, који су у то време пратили све наше, па и ваннаставне активности, настојали су неприметно, разборитим саветима да смање тај раскол (који је попримао и политичке димензије) и да помогну онима који су, због другачијег мишљења, били угрожени.“
То и јесте идеал професорског понашања: уз своје ђаке, кад је најтеже.
СВЕДОЧИ ПРОФЕСОР ЋУРЧИЋ
Још један узвишени носилац духа Гимназије у Чачку, Предраг О. Ћурчић, школски друг Симовићев, о књизи „Оно време кружока“, пише: “Учионица где су одржавани литерарни састанци (данас бр. 10) била је премала да прими све заинтересоване. Треба само да погледамо индекс имена Симовићеве књиге, па ћемо се уверити у то шта су ти састанци значили за богатство у литерарном животу ученика наше школе. Те вечери су биле, у неку руку, промоција будућих писаца, што је убрзо нашло потврду у Новом средњошколцу (штета што такав лист данас не постоји). Ранко Симовић је итекако имао слуха за све то, мада су, нажалост, многи песнички кораци из тог времена заустављени.
Књига Оно време кружока на изузетан начин бележи атмосферу на тим вечерима. Дискусија се често претварала у буру различитих мишљења. Пламтеле су искре нових идеја, осуђивано је оно што није сматрано вредним. Тон тим састанцима давали су својом бриљантном говорном културом Срећко Станић Питагора, Јован Јово Шекељић, Јелена Јаковљева, Владан Василијевић, Александар Лале Јовановић.
Међутим, те вечери, како је с много топлине бележио Ранко Симовић, имале су и још један леп, емотиван доживљај осим, наравно, бурног литерарног. Ти скупови били су ретка могућност да на њима заједно буду ученици Женске и Мушке гимназије (како то анахроно звучи данашњим генерацијама ученика).
Био би грех не поменути с каквим пијететом Ранко Симовић бележи утиске о професорима који су помагали и улепшавали рад литерарних кружока. То се, пре свега, односи на Наду Арсенијевић, Миодрага Мика Јованчевића и Милорада Најдановића Најдана. Савременик сам свих ових збивања, па сам се помало плашио да их дух времена (што је, донекле, и природно) није мало улепшао, али тврдим да је у овој књизи истина о људима и догађајима потпуно сачувана. Ништа није пропуштено да се заблележи, све је дивно у њој записано.“
Тако каже Предраг О. Ћурчић.
ГИМНАЗИЈА ГА ЈЕ ВОЛЕЛА
Гимназија је волела и поштовала свог Ранка Симовића. Тако је својевремено колегиница Александра Мишић одржала предавање о његовој љубавној поезији, истичући: “Бранко Миљковић је једном рекао: „Бар пола светске поезије написано је зато што неко није имао храбрости да некоме изјави љубав.“ Данас, у овом отуђеном веку, није анахронизам Ранковим стиховима изјавити љубав. Они су толико лепи и свежи да њима можемо задивити свакога ко у себи носи бар мало тананог осећаја за лепоту која, како рече Достојевски, дефинитивно мора спасити свет. Зато хвала Ранку Симовићу на дивном напору да и свет и нас саме, учини лепшим и бољим.“
Племенити напор никад не остаје без племенитих исхода.
Покојник је у то веровао.
ЗАВЕШТАЊА ЈЕДНОГ ГИМНАЗИЈАЛЦА
Ранко Симовић је 2012. године говорио шта је његово кад је Гимназија у питању: то је, вели Симовић, „моје поштовање према тој школи, моје усхићење и поштовање према многим њеним професорима (а с више њих сам касније постао и пријатељ), моја везаност за Гимназију, поред које, кад год сам пролазио с неким, макар и стоти пут, нисам одолео да гласно не кажем: „Ово је моја школа“, или „Ово је моја Гимназија“. Основне школе завршавали смо у разним местима, сеоским и по варошицама, али нас је многе с тих и других простора окупила чачанска Гимназија, објединила и продубила наше васпитање, удахнула знање и вредносни систем, дала основу за даљи живот, за човекољубље, за пријатељство и студије, за љубав и узлет у небо највиших емоција, за највише људске и радне вредности.“
Хвала нашем вечном ђаку, Ранку Симовићу. Гимназија ће га памтити.
