ПИШЕ: др Милош Тимотијевић, историчар
На данашњи дан, 14. октобра 1961. године, организовано је прво такмичење трубачких оркестара у Гучи. Тако је створен „САБОР ТРУБАЧА”.
Први Сабор је циљно организован у време традиционалног вашара у Гучи, на Покров Пресвете Богородице 14. октобра 1961. године у порти цркве у Гучи, месту где се народ увек окупљао. Манифестација је најављена плакатом са програмом, који се завршаво речима: “Велико народно весеље, вашар, шатра, кола…“. Ова “формула“ остала је до данас “непревазиђена тајна“ која окупља људе. За долазак у Гучу побринули су се и људи из транспортних предузећа. “Аутопревоз Чачак“ организовао је довољан број аутобуса за одлазак на Сабор.
Пошто иницијатива за покретање целе менифестације није потекла од комунистичке партије, цео Сабор био је под сумњом. Поред нејасноћа око политичке подршке Сабору, постојао је још један проблем. По сећању Николе Нике Стојића у Драгачеву су постојала само два оркестра који су свирала, а за одржавање Сабора требало им је бар четири до пет, да би такмичење имало некаквог смисла. Успели су да скупе (јако тешко) још два оркестра. “Друга два оркестра била су склепана и само су парадирали. Да их на броју буде више, да дижу галаму“. Станојла Цака Ђорђевић-Јовановић је 1961. године била наставница музике у гучкој основној школи. Добила је задатак да спреми оркестре за Сабор, као и певачке и играчке групе. Четири трубачка оркестра која су постојала у Драгачеву била су необразована, свирали су чисто, изворно, народњачки, мало “галамџијски“. Са оркестрима је увежбавала разне песме, а посебно “Са Овчара и Каблара“, и “Бледи месец загрлио звезду Даницу“.
Традиција која се презентовала, заправо у многоме је већ била преживела.“Интересовање за трубаче било је опало и оркестри су се гасили. Наметала се друга музика (хармоника-микрофони, појачала). Трубачи су остајали без посла, па и подмладка. Верни труби били су само старији. Од четири оркестра три су помало и радила, а онај из Граба био је сасвим замро. Ми смо га оживели, као и њихове трубе, које је рђа појела, па смо их лепили пшеничним тестом да просвирају“. Инструменти који су коришћени били су веома стари. Једна од труба купљена је у Загребу 1931. године у радњи Фрање Шнајдера, а друге је била произведена 1908. године у Брну, у фирми Јозефа Лидла. По сећању Николе Нике Стојића, једног од оснивача Сабора, дан одабран за одржавање манифестације био је леп.“Дан леп, сунчан, људи изашли из цркве, погледали неке изложбе и помало збуњени и зачуђени стали испред позорнице. када су трубачи изашли, почела су да пљуште шаљива довикивања, али, како је такмичење одмицало, око три хиљаде људи што се окупило око позорнице уозбиљило се. Сви су осетили да се у Гучи нешто крупно рађа“.
У црквеној порти, где је постављена бина, четири трубачка састава успешно су забавила окупљену публику. По сећању чланова оркестра из Дљина на први Сабор 1961. године, весеље је било велико:“Свирамо народу на улицама у Гучи. Сви се веселе. У црквеној порти посетиоцима се бесплатно служи слатка, кувана ракија. Бина је окићена ћилимима. На њој играју, обучени у народну ношњу, старци и старице из Ртију“. Први Сабор је отворио Властимир Лале Вујовић, који је поздравио госте осврћући се на ослободилачку традицију Драгачева, помињући Први и Други српски устанак, Бој на Косову, а онда партизански батаљон и борбу на Трешњевици (борба са четницима на почетку грађанског рата на јесен 1941. године прм. аутора). “Драгачево, је у току НОБ, и поред најстраховитијег непијатељског терора, остало доследно НОБ-у“. Сваки оркестар био је обавезан да на првом сабору одсвира пет нумера, од којих две обавезне-задате мелодије:“Са Овчара и Каблара“ и “Бледи месец загрлио звезду Даницу“, затим два народна кола и један марш-по избору. Један од одсвираних маршева носио је назив “Титов марш“. Истовремено на Сабору је отворена и изложба докумената везаних за партизански покрет. Ипак, преовладавало је слављење народне-сеоске традиције. Сабор је замишљен као смотра где где би учествовале играчке и певачке групе, одигравала момачка надметања у бацању камена са рамена, рвању у кости, као и гађање из пушке у “свадбарску јабуку“. Приређене су и три изложбе: Народних везова и тканина, пољопривредних производа и сточних грла, и индустријских производа из комбината у Гучи. Сви учесници у Сабору били су обавезни да наступају у комплетној народној ношњи. Званичан програм и данас се заснива на овим принципима. Драгачевски специјалитети су припремани у две шатре у црквеној порти. Једна Драгољуба Миливојевића, кафеџије из Котраже, а друга Миша Мијатовића из Виче. По завршетку програма око 10.000 посетилаца се веселило до зоре. Победнику сабора припала је “златна труба“ поклон “Дуге“, са угравираним словима. Победници су новчано награђени. Цена организације сабора износила је 213.319 динара-новац општине Лучани и 27.000 динара од “Чачанског гласа“. Нису наплаћиване улазнице, нити се ко бавио рекламним пословима. Килограм печења испод шатре коштао је 60 динара. Овај податак је заправо забележено сећање на први Сабор. Пошто је те године просечна цена свињског меса била 4,57 динара, а сувог свињског меса 8,19 динара за килограм, највероватније да је цена печења била заправо 6 динара. Просечна месечна зарада у Југославији је 1961. године износила 220 динара, а у Србији 201 динар.
Како би ова манифестација била нешто другачија од уобичајених вашара, организациони одбор је одлучио да сви званични учесници Сабора обавезно буду обучени у народне ношње. Иако је Драгачево нешто удаљеније од саобраћајних комуникација, а и данас је мање модернизовано од суседних подручја, промене у животу људи биле су видљиве и 1961. године, па су и онда народне ношње биле ствар прошлости.“Остали су само трубачи у чојаним плавим зубунима и шареним, плетеним чарапама…Све се променило. Остали су само трубачи, мирни, достојанствени, усправни и суви као штапови, танких бркова и благих погледа, као да су ратници сишли с драгачевских споменика крајпуташа. Остали су трубачи, да подсете на родну годину, на јесен, дуње и звезду Даницу, на румене зоре крај Мораве, на младе и младожење, на Јану и Бојану, на славна и тужна времена, на победе и поразе…и старе ратнике драгачевске, оне из Десетог пука, који је бранио Београд, и оне из драгачевског партизанског батаљона, славом овенчаног, остале су да испрате у армију, да развеселе свадбаре и срећне очеве…А на вашаришту ражњеви, шума ражњева и дебелих овнова, симбола јесени, много прасића и јагањаца, па опет дебело месо овнујско“.
Иако су на првом Сабору наступала само четири оркестра (сви из Драгачева), на публику је снажно утицао продоран звук труба, које су свирали самоуки сеоски музичари. “А када је трећа прангија испаљена, силовито су засвирали трубачи. Звуци бубњева просули су се са бине…и пренеле се међу неколико хиљада људи чачанског краја, заталасали редове и потпуно завладали Гучом. Престали смо да будемо посматрачи једног традиционалног сабора први пут данас представљеног као фестивал “Са Овчара и Каблара“, и постали део овог скупа, који са одушевљењем аплаудирао, навијао или се љутио“. Присутнима се од првог Сабора свирање химне Сабора, мелодије “Са Овчара и Каблара“, чинило као моменат великог емоционалног пражњења, од којег подилазе “жмарци“. “Каква је то свирка била. Задрхтала су брда око Гуче, кад су старе, бледожуте “флигхорне“ јекнуле својим врискавим тоновима“.
Многи људи на Сабор већ деценијама долазе управо због овог јединственог доживљаја који се сваке године редовно понавља.„Човек се, по природи ствари, враћа ономе што воли. Заљубљеник Сабора има ту срећу да то може да чини сваке године, да то једва чека сваке године, а да при томе у слављу и правим славама звука заборави да је још једну годину старији, и тако сваке године чека га једна умивена, насмејана и трештећа Гуча, која га слатко умори, промукне, “будилицом“ разбије мамурлук, натера га на радост и размази срећом…Труба у Драгачеву никада не свира “криво“, јер достојанство људи намеће правила понашања звука, који се три дана распламсава до оног “прометејског тренутка“, када нам од величанствености заједничког свирања “Са Овчара и Каблара“ измиче тле под ногама, пали крв у венама и стискају песнице у славу наше љубави према слободи“. На првом Сабору за првог трубача проглашен је Десимир Перишић из Горачић,а најбољи оркестар био је из села Дљина. Драгачевци су имали победника само на овом првом Сабору и никада више.
Међутим, то је само једна “димензија“ Сабора, који је посетиоцима нудио сваковрсна уживања. На првом Сабору су утврђена “правила“ понашања и весеља која се и данас сваке године понављају.“Око пет часова навалио народ на печење и винчину хладну. Ради сатара пуном паром. Већ су почеле да грувају трубе, онако, незванично. Ево, распламсало се и прво коло…Трубе парају жагор окупљеног света. Шетају девојке сада пресвучене. Народна ношња која је за ову прилику извађена из старог сандука скинута је и девојке су сада обучене по последњој моди…И ево опет малог чуда. До малочас сељанчица, сва извезена, исплетена и преплетена а сад-малтене госпођица! Високе потпетице, најлон чарапе, хаљина из журнала!“ .
Сабор се претворио у вашар који је уместо једног поподнева трајао четири дана. Интересовање народа премашило је сва очекивања. Поред Драгачеваца, ту су били људи и из суседних градова. “Забележено је и – шест лимузина са београдским регистрацијама. А дан је био сунчан и веома топао“. Звуци трубе су се захваљујући Драгославу Девићу први пут чули преко Радио-Београда.“Све је захватило усхићење, изизев власти. Она се због црквене порте, шајкача, опанака, антерија и неких песама које су се чуле под шатрама, држале уздржано. Чекала је оцену “одозго“.
