Првом наградом на недавно завршеном седмом књижевном конкурсу за Награду „Доситејево златно перо”за најбоље радове младих аутора до 35 година, овенчан је коауторски есеј под називом „Анђео хедонизма: монашка трпеза од Светог Саве до Доситеја Обрадовића” аутора Ђорђа Ђурђевића и Николе Пеулића, библиотекара из Чачка. Додела награда уприличена је у петак, 17. септембра 2021. године, у Доситејевом дому у Београду, где су се окупили аутори најбољих радова на овогодишњем конкурсу „Доситејево златно перо”.
Пројекат „Доситејево златно перо” реализује се уз подршку Секретаријата за културу Града Београда. Жири у саставу: Душан Иванић, председник и чланови Радомир Путник, Војислав Јелић, Ђорђе Ј. Јанић и Јана Алексић, од великог броја пристиглих радова наградили су најбоље. Иначе, награде се додељују у оквиру књижевних врста које је Доситеј увео у српску књижевност – есеј, басна, путопис, кратка прича.
Председник жирија, професор др Душан Иванић, пожелео је том приликом добродошлицу награђеним ауторима, упознавши их са бројним активностима и програмима Задужбине „Доситеј Обрадовић”, која је овим догађајем обележила свој седамнаести рођендан и истовремено започела своје активности у оквиру манифестације „Дани европске баштине”.
Образложење жирија за награду „Доситејево златно перо” за 2021. годину прочитао је професор др Војислав Јелић: „Следећи теоријске премисе поетике културе, аутори студије „Анђео хедонизма: монашка трпеза од Светог Саве до Доситеја Обрадовића” одважили су се на рашчитавање канонских текстова „Карејског“ и „Хиландарског типика“ Светог Саве, написаног на самом крају XII века, односно „Житија и прикљученија“ Доситеја Обрадовића из последње четвртине XVIII века, као прворазредних текстова културе, који рефлектују друштвени хабитус, идеолошке оквире и духовна тежиште припадајуће им епохе. Увидевши дијахронијски карактер анализираних дела, они су своју херменеутичку пажњу усредсредили на значења похрањена у текстуалним слојевима са гастрономском тематиком, као и на културне контексте које та значења призивају и у којима се, сходно законитостима епохе, усложњавају. Методолошки принципијелном компаративном анализом духовног места и значаја сведене средњовековне монашке трпезе, као агапе, и нововековне изобилне монашке и грађанске трпезе, као стецишта задовољства, аутори су истакли упоредивост (по супротности) философских постулата и културних образаца двеју конститутивних епоха за наше културно саморазумевање. Поред завидних новина у приступу и интерпретацији, есеј „Анђео хедонизма: монашка трпеза од Светог Саве до Доситеја Обрадовића“ издваја занимљиво и духовито излагање истраживачких резултата, висок степен информативности и луцидна запажања.”
У награђеном раду, како истиче Никола Пеулић, се у контексту културних истраживања компаративно посматрају две трпезе: средњовековна и просветитељска, присутне у типицима Светог Саве и у „Животу и прикљученијима“ Доситеја Обрадовића.
– Дати текстови у себи оцртавају две различите епохе, два различита религиозна дискурса, две различите перцепције и концепције света, два различита типа монаха, а на крају, и два различита концепта човека, односно, начина његовог идентитетског самообликовања. Метаморфоза средњовековне зделе у просветитељски тањир последица је измене гастрономске сцене две поетике, која подразумева напуштање богослужбеног карактера монашке трпезе и укључивање хедонистичког искуства у конзумирање јела и пића, док процес детеологизованог једења прати кантовско освешћивање самоскривљене незрелости, постаје знак просвећености, одакле почињу Доситејеве богате трпезе, односно, постаје моменат у ком изостаје други (бог) као извор идентитета, те се човек окреће себи као себе-извору – наводи чачански лауреат овог признања Никола Пеулић.
З. Л. С.
Фотографије: Никола Пеулић
