– Децо, нећемо само цртати и учити, хоћу да обогатим вашу душу. Када сте несрећни, погледајте уметничке слике, удубите се, нађите смисао и бићете расположенији. Оне су празник за очи – саветовала је наставница своје ученике.
Тако је било на њеним часовима ликовне културе у Основној школи ”Милица Павловић”. Слободно и креативно. Стваралачки, не необуздано!
– Гледала сам да не пратим слепо програм, искрено, био је сувопаран. Говорила сам деци да иду у бибилотеку и потраже литературу о сликарима и њиховим делима. Све смо то скупљали у албумима. Ако смо радили мотиве мртве природе, учили смо о Полу Сезану и осталима којима је та техника била блиска. Сећам се и предивног рада једног ученика о ”Мона Лизи” и њеном аутору Леонарду да Винчију. Верујте, написао је о најпознатијем портрету и боље него што би то урадио неки професор на факултету. Причали смо на часовима и о другим сликарима, расправљали о њиховом стваралаштву, износили су своја мишљења о Паблу Пикасу, зашто је из реализма прешао у апстракцију, као и осталим темама – сећа се наставница Виолета Недовић.
Радови њених ученика су много пута награђивани. Један од њих, Весне Ковачевић, добио је сребрну медаљу на међународном такмичењу у Индији. Признања су стизала и из Дечјег савеза Србије. Својевремено је на ликовном конкурсу најбољи био њен ученик Дејан Ђаковић… Какво је било изненађење када се у школи појавио песник Љубивоје Ршумовић да их лично обавести о томе! Прегршт награда које су и спонтано и природно долазиле, утемељене на великом знању основаца. Због тога и свега што им је пружила, за 37 година рада, ученици су тешко прихватили њен одлазак у пензију.
”Она има поглед диван/ кад је видим, ко да снивам. Понекад се љути/ а чешће смеје/ па нам срца као сунце греје”, стихови су песме једног ученика, посвећене наставници Виолети. И засигурно, најбоље описују како су доживљавали њу и њене часове.
– Јао, били су тужни на тим последњим часовима. Говорила сам им: ”Децо, немојте плакати, није сахрана!” Виђаћемо се… И заиста, врло често ме на улици поздрављају. Ипак, прошло је 20 година од када сам у пензији, зато не могу многих да се сетим. Сада су сви одрасли људи, норамално, изменили су се. Била сам срећна и са колегама и ученицима. Предивне генерације – каже Виолета.
ПЛАЋАЊЕ ОСМЕХОМ И ЗАГРЉАЈЕМ
Музика, сликарство, свака уметност оплемењује и богати душу! Тако је говорила својим ученицима, поучена сопственим примером. Одувек је сликала, највише цвеће, мртву природу, женске портрете, птице. Никада није продала ниједну слику.
– Поклањала сам их, и то најлепше. Често ми људи наруче да им насликам нешто о љубави или другим мотивима и хоће да ми плате. Не желим новац! Не сликам због тога. Кад се осмехну и загрле ме, као да сам добила милионе! – напомиње она. Никада није хтела ни да приреди изложбу свијих слика. Живела је повучено, иако није особењак. Напротив! Уочљиво је то и у њеним делима, веселим бојама, које неминовно доносе добро расположење и враћају снагу. И, само љубав и природа, препоручује наставница, јер нас обнављају и лече. Толико пута су и њој помогли, нарочито, када је остала без супруга Слободана, или Бобија, како га је звала.
ЧАЧАНКА ИЗ МАКЕДОНИЈЕ
Виолета Бошковска рођена је у Прилепу, ту је завршила основну школу и Гимназију. Отишла је на факултет у Скопље, где је упознала Чачанина Слободана Недовића, тада студента грађевине.
– Овде сам 55 година и не бих се вратила у Македонију, мада тамо одлазим сваке године да посетим породицу и остајем неколико месеци. Жива је и моја сестра, има 98 година. Али, Чачак је за мене родни град! Ту ћу да завршим живот – одлучна је Виолета.
Када напусти ”родни град”, највише времена проводи у породичној викендици у Скопској Црној Гори. И ту се враћамо на њену причу о природи која обнавља и испуњава човека. Врло често, ту буде одвојена од својих, дружи се са најбољом пријатељицом ”Македонском каубојком”, како је зове, са сточарима, повртарима, добрим људима и животињама.
– Много сам се разболела после Бобијеве смрти. Излечила ме природа! Устанем врло рано, чекам под небеским сводом да изгреје сунце. Увече се радујем звездама… – сликовито описује свој боравак на висоравнима Скопске Црне Горе. Још једном месту које је, као ”дечје душице”, чисто и неискварено. ”Шта год да вам деца кажу, будите уверени да је истина. Они никада не лажу”, подсећа наставница Виолета.
Оставља нам и поклања своја дела да се задубимо, нађемо смисао, орасположимо. Можда духом и полетимо до стваралачких слобода, као птице, омиљени мотиви на њеним сликама.
НАЛАЗИЛА ПУТ КА ЛЕПОТИ
– Када сам почетком деведесетих почео да радим као учитељ у ОШ ”Милица Павловић”, сусрео сам се поново са многим наставницима који су ми некада предавали. Слика о њима, коју створимо као ученици, касније није увек иста. Нарочито, ако постанемо колеге. Али, моја слика о наставници и колегиници Виолети, нимало се није променила. Никада је нисам чуо да је упутила грубу реч деци или одраслима. Њен радни елан, креативност, однос према послу, колективу, били су пример како један просветни радник, са поносом и чашћу носи свој позив. Панои наше школе били су предивни и увек различити, деца су освајала бројне награде у ликовном стваралаштву, канцеларија је увек мирисала на цвеће, које је наша Вики, како смо је од миља звали, доносила и украшавала простор, али и просветарски живот тих мучних и тешких деведесетих. Виолета је за мене пример правог просветног радника, који је волео свој позив, поштовао колеге и деци преносио љубав према уметности, али и најважнијим животним вредностима – утисак је Горана Марковића, директора ”Пчелица издаваштва”.
