ПОДРШКА ПОРОДИЦАМА ОСОБА СА АУТИЗМОМ, ДР МИЛИЈАНА СЕЛАКОВИЋ И DR SCI КАТАРИНА БОЈОВИЋ
Савремени родитељи праве бројне грешке, јер многи сматрају да је добро што њихово дете, често и пре него што проговори и прохода, уме да се игра на мобилном телефону, да користи таблет, да са зачуђујућом пажњом прати цртаће или друге забавне садржаје на ТВ екрану… Истина, ово је само један од бројних фактора драстичног пораста броја деце са спектром аутизма. Савремени рехабилитациони третмани у које је укључен тим стручњака дају резултате, који су бољи ако се са њима крене од најранијег доба. Догађа се, сада доста ређе, да родитељи пред полазак детета у школу најзад прихвате да оно има поремећај и тек онда реагују. Ни тада није касно да се обрате стручањацима, јер се може постићи напредак. Важно је не одустати од борбе за своје дете. Ово су неки сегмени из разговора које је „Чачански глас“ водио са неуропсихијатром др Милијаном Селаковић, оснивачем Ординације из психијатрије „Др Селаковић“ у Београду и dr sciКатарином Бојовић, вођом стручног тима.
Имате више од 30 година искуства у раду са особама са аутизмом. Уз то, имате и искуство мајке детета са аутизмом. Каква су Ваша запажања, да ли је данас већи број деце са аутизмом?
Др Селаковић: – Дијагностика је данас боља, али то није пресудно. Деце са аутизмом је заиста више. Мој син Јанко је 1980. годиште. Тада је била једна беба са аутизмом на 2.500 рођених, а данас званични подаци говоре да је једно дете са аутизмом на 58 новорођених!
Сматра се да је за настанак аутизма неопходна генетичка предиспозиција због чега увек на прегледу узимамо детаљне анамнестичке податке о евентуалном присуству аутоимунских, неуролошких, психијатријских обољења у породици, као и присуства развојних поремећаја. На ту осетљиву генетичку основу могу додатно деловати средински фактори као окидачи које делимо на оне који делују у току трудноће, на порођају и у раном развојном периоду. У ове ризико факторе спадају различита обољења мајке, узимање неких лекова и изложеност великом стресу у току трудноће, затим превремени порођај, мала телесна тежина и ниска оцена на рођењу, асфиксија (недостатак кисеоника на рођењу), продужена жутица, као и честе инфекције, нарочито оне компликоване упалом средњег уха у првој години живота. Важни су и одређени психолошки моменти, као што су промена животне средине и други стресови који могу утицати на развој детета. То све може довести до настанка и других форми развојних поремећаја, а не само до аутизма.
Када најчешће почињу дилеме родитеља?
Dr sci Бојовић: – Данас се пуно пише и говори о аутизму, много је садржаја на интернету. То је, са једне стране добро, јер родитељи могу много тога сами да сазнају. Али, уједно то може изазвати и неосновану панику. У суштини, сада родитељи веома рано примећују одступања, већ у периоду између 12 и 18 месеца. Прво примете да се дете не одазива на име, да их не гледа, да се не игра играчкама или да само врти или загледа предмете, да не прилази другој деци…
Колико је значајно да се родитељи што раније обрате стручњацима?
Dr sci Бојовић: – Пресудно је да се рано јаве ради дијгонозе! Јер, ако се тако рано примети и крене са рехабилитацијом, у великом броју случајева не дође до развоја комплетне клиничке слике аутизма или неке друге теже форме развојног поремећаја. Рана дијагностика и укључивање у третман је, заиста, важно. Али, то је још увек проблем на државном нивоу, јер када се дијагностикује поремећај, родитељ нема могућност да дете укључи у континуиране рехабилитационе третмане тима стручњака у оквиру државних установа.
Ван Београда и Новог Сада, веома мало градова има одговарајуће тимове, свуда недостају кадрови?
Др Селаковић: – Поготово нема тимског рада, јер са дететом мора да раде логопед, дефектолог, психолог, дечији психијатар, дефектолог за реедукацију психомоторике… Недостају и персонални асистенти који ће их придруживати групи, уколико иду у вртић, што је веома значајно.
Које третмане примењујете у ординацији „Др Селаковић“, када су у питању деца са аутизмом?
Dr sci Бојовић: – За успешну рехабилитацију неопходно је да се проблем уочи на време и да се дете укључи у третмане. Родитељ од почетка мора да прихвати ситуацију, а у томе му помаже психолог. Заправо, суштина успешне рехабилитације је тимски рад свих наведених стручњака. У нашој ординацији, поред логопедских и дефектолошких третмана, третмана реедукације психомотрике и сензорне интеграције, имамо програме који су усмерени на развој социјалних вештина. То су програми који се спроводе у музичким радионицама, на часовима физичког васпитања и групицама за развој социјалних вештина. Све ове програме воде стручњаци, а циљ је да се у мањој групи, уз стручан надзор и вођење, ради на развоју социјалних вештина код деце, већ од друге године живота, па и оне старије.
Др Селаковић: – Наша ординација је јединствена и по томе што радимо на рехабилитацији и физиолошког, соматског дела, будући да код аутизма и других развојних поремећаја постоје придружене болести, попут епилепсије, дигестивних проблема или неки неуролошки синдроми. Значи, поред поменутих дијагностичких и рехабилитационих поступака и метода, примењујемо и биомедицинске претраге, које нам показује какво је здравствено стање детета. Према резултатима, детету дајемо витамине и минерале, јер је циљ да створимо све предуслове да дете може да учи, да има пажњу, концентрацију, да се физички добро осећа. Врло је важно пронаћи све те „кочнице“ и рехабилитовати и њих!
Да ли и колико је успешна рехабилитација у каснијим годинама, јер се догађа да родитељи тек када одведу дете на редован преглед за упис у школу, „открију“ да има поремећај из спектра аутизма?
Dr sci Бојовић:– Без обзира на узраст, сви циљеви рехабилитације постављају се после процене актуелног нивоа фунционисања детета. Ту процену ради, опет, тим стручњака. Програм рехабилитације усмерен је на оно што је детету у том тренутку потребно. Јер, аутизам је спектар. Постоје деца која су невербална, интелектуално слаба, а са друге стране су она деца са аутизмом која имају потпуно развијен говор, очувану интелигенцију, чак су у интелектуалном смислу напреднија од својих вршњака, али имају проблем у социјалном функционисању.
Др Селаковић: – У сваком узрасту се детету може помоћи да боље функционише и да квалитет живота и њега и целе породице буде бољи. Морамо и можемо да извучемо дете на горњу границу његових датих способности.
Поред ране дијагностике и рехабилитације шта могу родитељи сами да ураде да помогну свом детету?
Dr sci Бојовић:– Један од првих савета које дамо јесте да искључе телевизоре, таблете, телефоне, јер данас деца, нажалост, одрастају уз цртаће на нашем или страном језику. То доста утиче на њихов развој. Слике и боје на екрану су „савршене“, много су јаче од околине. Такође, дете се рађа са неопредељеним центром за говор и уз мамину бригу, негу и причање, центар се од шестог месеца живота опредељује за матерњи језик. А имамо да су деца већ са два месеца испред телевизора, слушају песмице на енглеском или неком другом језику! Зато се бебин центар за говор опредељује за неки други језик и када га родитељи дозивају оно се не окреће, не разуме њихове налоге и све више се затвара у себе. Навикнуто на јаке боје, околина детету постаје потпуно незанимљива. Истовремено, то му толико везује пажњу и дете губи интерес за истраживање околине, за упознавање. Уједно, не развија ни доживљај свог тела према другим особама и предметима у простору, не развија потребу за контактом са другим и интеракцијом…
Суштина је да родитељ што више времена проводи са дететом. Приликом првог прегледа дајемо им смернице како да се направи контакт, заједничка пажња, како да се продуби или прошири игра… Указујемо и на то да су логопед и психолог само по сат, два дневно са дететом, а да родитељи остатак дана проводе са њим, због чега је важно да то време буде квалитетно!
Др Селаковић:- Ово је изузетно значајно! Долазе нам деца која имају 20 месеци, вешти су на телефонима, играју игрице, прелазе нивое, али не препознају лик своје маме, нити имају било какав емоционални доживљај! Многи родитељи дају деци да гледају цртани филм, јер другачије неће да једу. На тај начин, не развијају укусе и мирисе, који су веома важни за развој емоција. Зато препоручујемо да деца до две године живота не долазе у контакт са овим садржајима. А после тога, дозирано, уз контролу, интерпретацију и укључивање родитеља…
В. Т.
ЧЕТИРИ ДЕЦЕНИЈЕ ИСКУСТВА
Специјалиста неуропсихијатрије, субспецијалиста психијатрије развојног доба др Милијана Селаковић, приватну ординацију основала је пре 11 година. Пре тога, више од три деценије радила је са особама са аутизмом и другим развојним поремећајима. Њена ординација је једна од првих у Србији која се углавном бави раним развојним поремећајима. Тренутно око 70 деце са различитим формама развојних поремећајима је на континуираној рехабилитацији… Како наводе наше саговорнице, много је пацијената из околних држава и из целе дијаспоре.
ПОТРЕБНИ МАЛИ ДОМОВИ У ЛОКАЛНИМ ЗАЈЕДНИЦАМА
Једно од најтежих питања које мучи нарочито старије родитеље је шта ће бити са њиховом децом после њих, где ће бити одрасли са аутизмом, који су научени и социјализовани у заштићеној средини.
– У Србији не постоји установа која је за њих, где би на квалитетан, људски начин живели после нас. Велики центри су забрањени у Европи. Уместо њих, отварају се мали домови, попут кућних заједница или становања уз подршку. И код нас је потребно градити и отварати мале заједице при локалним самоуправама, где живе њихови рођаци, пријатељи… То је једини начин да одрасли са аутизмом буду видљиви, а не сакривени у четири зида. Такве установе постоје само у Шапцу и у Београду, на Бежанијској коси. Неки родитељи смештају своју децу у приватне домове, који нису специјализовани. Све у свему, наша и судбина наше деце је још увек веома тужна – каже др Милијана Селаковић.
