ПЕСНИК БРАНКО В. РАДИЧЕВИЋ (1925-2001) И САБОР ТРУБАЧА У ГУЧИ
ПИШЕ: МИЛОШ ТИМОТИЈЕВИЋ, историчар
Идеја да се организује Драгачевски сабор трубача дошла је готово сасвим случајно. Блажо Радивојевић, уредник „Чачанског гласа”, а касније и „Политике”, запазио је 1961. године на железничкој станици у Чачку како трубачи испраћају једну радну бригаду. Радивојевић је људима из Народног одбора општине Лучани предложио да у оквиру манифестације „Драгачево кроз песму и игру” уврсте и трубаче, као посебно музичко наслеђе овог краја Србије. Са друге стране, у Гучи је група младих људи покушавала да своје место извуче из досаде паланачког живота кроз организацију фолклорних приредби.
У то време трубачки оркестри у Драгачеву већ су гасили, као преживела сеоска традиција старијих генерација која узмиче пред продором нових начина свирања. Промене у музичком укусу осећале су се у селима око Чачка већ у периоду између два светска рата. Драгачево, склоњено од путева, нешто је дуже чувало своје традиционалне карактеристике и облике живота сеоског становништва. Сећања бележе да је тек 1912. године у Драгачеву у један сеоски оркестар уврштена прва труба. Масовна погибија мушкараца у Првом светском рату угасила је многе оркестре. Након рата демобилисани војни трубачи долазе са инструментима у своја села, па се оркестри обнављају.
Нови, продоран, јак звук утискао се у у свест сеоског света, који је све више уживао у музици трубача који су на нов начин свирали традиционалне народне мелодије. Иако су војни музичари извршили јак утицај на селу, ипак је највећи број трубача био је самоук, а музицирање су увежбавали на сеоским весељима. Пред Други светски рат труба је у Драгачеву потиснула остале инструменте, осим хармонике. Заправо, други инструменти нису могли да „надвичу трубу”. Управо из тих разлога трубачи као гласна и „галамџијска” музика нису били популарни у варошима. Зато су радо коришћени у предизборним скуповима, када је окупљање људи било масовно. Локални политичари су знали за „укус” своје публике, тако да су у народу најбоље пролазили бучни скупови, са обавезном „блех” музиком, који би се претворили у обавезно општенародно весеље. Са протоком времена трубачки оркестри у Драгачеву постепено су се гасили. Почетком педесетих година 20. века изгледало је да ће потпуно нестати. Идеја да се организује Сабор трубача прекинула је тај процес, а група младих људи из Гуче, који су хтели да своју варошицу отргну из сивила паланачког живота, уобличили су један нови друштвени и културни садржај нер само за своју варош, него и целој Србији.
Али цела акција не би била могућа да није постојала велика подршка медија тој манифестацији. Одлучујућу улогу имао је књижевник Бранко В. Радичевић (1925-2001), Чачанин по оцу пореклом из Драгачева, тада уредник „Дуге”, који је нештедимице помагао Гучане. Две недеље пре Сабора он је у „Дуги” објавио надахнуту најаву догађаја који треба да се одигра у Драгачеву. Радичевић је имао и одлучујући утицај на програм и садржај првог Сабора, као и целе манифестације која је заживела, коју је и крстио именом „Велики (народни) сабор ’Са Овчара и Каблара’”. Поред такмичења сеоских трубача, приказивале су се и старе песме и игре, ношње и радиност (преслице, ткања, разне рукотворине), као и такмичења у традиционалним физичким надметањима мушкараца (рвање, гађање „свадбарске јабуке”).
По много чему личност и уметничко стваралаштво Радичевића „обојилили” су Сабор посебним виђењем народног-сеоског културног наслеђа. У почетку свог стваралаштва Бранко В. Радичевић је био песник љубави, бахат и разметан, који је љубав доживљавао као крик из срца, глад тела, реч блиску греху. Убрзо је у поезију увео свет војника и сељака, „ратничке добоше”, „дугачке колоне пешадије”, „војничку трубу над одром”. У својим песмама призивао је јунаке из Првог светског рата, старе ратнике. „Боју за своје небо” потражио је у темама које су у то време биле стављене под забрану. Био је боемска, инаџијска личност, човек мрсне речи, пргав и страсан. Када су се ослонци за модерну песничку реч тражили у туђим искуствима и на туђим изворима, посегао је за говором народа, ископао је реч на родном прагу. Бранко је певао о земљи, о жени, о војнику; о српском човеку, ратнику, посленику; стварајући сопствену, личну, велику химну српском сељаку. Бавио се сакупљањем народних речи и израза, а сам је смислио реч крајпуташ-споменик са празним гробом за војника који је негде у даљини погинуо и незнано где сахрањен. Тема ратовања, војника и војничких љубави, „војникуша” и капетана постала је препознатљив симбол његове поезије, филозофски став. Он је историјску традицију поемски и еротски протумачио и изградио чудесну, хуморно-метафизичку симболику „вечите пешадије”, као синтезу националног искуства, животне филозофије и најсубјективније поетике. Бранко В. Радичевић је Сабор видео као велику српску гозбу, ратарску, сељачку, у шајкачама и опанцима, у зубунима и антеријама. „Српски, отмено и свечано. Свадбарски. У инат…Као огледало у коме ћемо се огледнути онакви какви смо”.
