– Не можеш да идеш напред, окренуте главе уназад – једна је од препознатљивих професоркиних изрека. Путоказ за све неочекиване сусрета са животом, подстрек за битке које не морају да добију само најјачи. И данас, када сретне некадашње ђаке, већина се сети баш тих речи, усађених или сачуваних у некој фиоци сећања. И често је отварају…
Несумњиво, радост су и професорки, не само зато што је првенствено била васпитач. Нису ученици заборавили ни да су лекције из билогије проткане животом. Углавном их савладавамо корак по корак, некада и нагло.
Професорка Бранислава Брана Никитовић предавала је у Гимназији од првог до последњег радног дана. Тек што је дипломирала на Природно-математичком факултету у Београду, сусрела се са подмлатком. Требало га је и васпитавати и учити. Али, није јој сусрет са са младима био непознаница. Пре студија, завршила је и Учитељску школу, такође у главном граду. Одувек је желела да буде учитељица. Припремала се и озбиљно и кроз игру, као и свака девојчица, до доношења коначне одлуке.
– Строга, али правична! Тако кажу и моји некадашњи ђаци. Говорили су ми: ”Само тако наставите!” Била сам захтевна, у мају сам испитивала градиво које смо учили на почетку школске године. Нисам им дозвољавала да само науче лекцију, без препознавања споја са претходним градивом, природним процесима или свакодневицом. Зато им касније није требало много да припреме пријемне испите за медицину, стоматологију, ветерину, билогију. А себи, никада нисам дозволила да, на било који начин, раздвојим децу. Све сам их подједнако волелаи сви су били исти. Без изузетка- напомиње професорка билогије Брана Никитовић.
Имала је и она од кога да учи. У основној школи билогију јој је предавала професорка Даница Докмановић. Знала је и најзахтевније научне дисциплине да објасни једноставно и разумљиво. Одлично је и цртала, што је ђацима употпуњавало сазнање о свакој лекцији. Обе имају заједничке карактеристике, лепо су цртале и разумљиво предавале, што је одлика истинских зналаца.
– Није смео ученик да оде са часа, а да није знао о чему смо говорили. Не само због непажње. Пошто сам била првенствено васпитач, оцењивала сам и понашање и знање. Хтела сам и да их усмеравам на лепо изражавање, на културу говора, а не само на пуке чињенице. Умела сам да смањим оцену, ако лекције изложе без без икаквог реда. Учила сам и да у говору не користе поштапалице. ”Овај”, ”онај”, ”знаш“, не значе ништа! Увек можемо да досегнемо до правог склада мисли, речи, покрета и да нас не жаре туђи погледи – сматра професорка.
Строга и правична! Знала је да оцени и нулом. Још једна васпитна метода, чак и подрстрк… Ученици су морали и за јединицу нешто да знају, бар да разлику основне појмове.
Пошто сваки захтев од других мора да буде утемељен сопственим примером, када је требало, није показивала мајчинску благонаклоност. Напротив! Игром случаја, предавала је и својој ћерки Јелени, када је професор Склопић постао заменик директора Гимназије. Јелени су питања постављали други ученици. Једном ју је толико испитивала да су јој кренуле сузе… Али, сећа се професорка да су у тој генерацији три девојке биле високо рангиране на пријемном испиту на билогији, Ивана Јоксић прва, Јелена Никитовић трећа Весна Вербић шеста.
Јелена је данас професор Природно-математичког факлутета у Београду, као и њен супруг Имре. Њена специјалност је ботаника, његова зоологија.
И незоставно се враћамо на строгост и правичност. Таква је професорка Брана и према свијим унуцима, иако су загазилиу свет одраслих. Старији Иван је уписао Економски факлутет, а млађи Никола је пре две године био ђак генерације у Основној школи ”Дринка Павловић” у Београду.
НЕОЧЕКИВАНИ СУСРЕТИ
Професорка Брана рођена је 1943. у Чачку. Само три месеца после њеног рођена, убијен јој је отац, а мајка остала сама са двоје деце. Брана има и старију сестру Мирославу. Колико год да се суретала за свим животним наметима, послератним оскудицама, не ретко и неправдом, мајка Стаменија није ишла напред ”окренуте главе уназад”. Знала је да искористи ген напретка, који је засигурно усађен у сваком човеку. И Мирослава је завршила Економски факултет у Београду. Научила је своје ћерке и развијају живот у заједници, посебно са најближима. Зато су сестре и данас највећа подршка једна другој.
Много пута у животу им је била потребна снага заједништва. Брана је после девет година брака остала удовица и самохрана мајка. Тај развијени ген за борбу и опстанак ни за тренутак није закжљао. Покушала је Брана да помогне свом супругу, када је тешко оболео. У потрази за леком стигли су и до Женеве…
НАСЛЕЂЕ
Сваки нежељени исход, нова битка, Често је професорка Брана питала ученике који је први знак човекове борбе за опстанак? Плач на рођењу! Чак и када је реанимиран! И живот у заједници, без угрожавања сопствене врсте, али и остављање правих путоказа које ће други пратити. Када и ученици потврде: ”Само тако наставите!” Кад год да су престали да ”терају по свом” ка погрешном правцу. Знали су и да изненаде професорку. Једном јој је на прослави годишњице матуре некадашња ученица рекла да очекује друго дете и ако буде дечак назваће га Бранислав. Већ је имала ћерку Браниславу. Била је то Рада Шимшић, касније Перић. Постала је и колегиница професорке Бране, предавала је математику у Основној школи ”Вук Караџић”.
И када је напустила учионицу, наставила је да преноси ген напретка. Без крвне везе. Свачувала је сваку животну радост која почива на одговорности и правим вредностима. И непрекидно из сваке животне околности изађе ојачана новим сазнањима. Сваки сусрет са њом је додатна животна енергија, подстицај, а понекад и суочавање са чињеницом да не можемо остављати само ”закрпе” у себи и на себи.
– Најстрожа сам према себи. Истрајна и упорна у непрекидној животној борби која не престаје од рођења до последњег даха – објашњава професорка правилан развој сваког корена.
