МУЗИКА ИСКАЗУЈЕ НЕИЗРЕЦИВО
Пето предавање у оквиру Музичке академије “Хорска сретања”, која су организована под покровитељством Министарства културе и информисања Републике Србије и Града Чачка, а у организацији Удружења “Ирмос”, одржано је прошлог петка у дворишту Народног музеја. Тема предавања др Иване Перковић, музиколога и редовног професора на Факулту музичке уметности у Београду, била је насловљена као “Српска црквена музика у 19. и 20. веку, духовни и уметнички аспект”. Професорка се осврнула на неке од најзначајнијих тема у вези са преображајем српске црквене музике у 19. и раном 20. веку. Такође, пажњу је поклонила неким од кључних питања која су актуелна и данас, као што су: због чега се хорско богослужбено певање називало још и хармонично, да ли је оно било противно чистом православљу, или је тумачено као узор православности…
У разговору за наш лист др Ивана Перковић је нагласила да је реч о теми која је врло значајна за усторију српске музике, а и шире, зато што су 19. и почетак 20. века време када почињу да се преклапају схватања богослужбеног појања, као уметности и богослужбеног појања, као службе Господу, односно, као звучне иконе. У том котексту, говорила је о томе како су разумевана питања православности, националности и статуса уметности у вези са делима истакнутих познатих композитора, као што су Корнелије Станковић, Јосиф Маринковић, Стеван Стојановић Мокрањац, али и оних мање познатих чија су дела, нажалост, запостављена, заборављена, која се чувају у прашњавим архивама, а заправо вреде да се о њима говори и да се изводе, да буду жива. Професорка Перковић је сагледала и неке ситуације из живота композитора, који су прикупљали српско црквено појање, хармонизовали га, обрађивали, затим како су они и њихови савременици доживљавали етос српског појања, карактер, као и то како су странци реаговали када су чули неке примере српских тропара у петом гласу.
– Врло важна ствар која је значајна за ову манифестацију је позиција хорских ансамбала, односно, црквених певачких друштава, или уопште певачких друштава. Она су носила тај атрибут црквена, негде и нису, али су била кључна карика у развоју хорске црквене музике, због тога што су већина њихових хоровођа били истовремено и композитори. Занимљиво је да је млади Петар Коњовић, као хоровођа Земунске црквене певачке задруге, на концертима којима је дириговао, истовремено изводио и композиције које је тада, као врло млад композитор (пре него што се прославио), компоновао. Данас су нам уста пуна духовности, када уђете у књижаре наћи ћете пуно рафова са књигама које су посвећене духовности. Ако се осврнете око себе видећете пуно духовних симбола, који се налазе на најразличитијим, некад и на неприличним местима, а заправо суштина, нарочито појачка суштина духовности, врло често измиче – запажа др Ивана Перковић.
Нашу саговорницу радује велики број црквених хорова који постоје у различитим градовима у Србији, а нарочито јој је драго што постоји све више дечијих црквених хорова.
– Међутим, када говоримо о другим храмовима и начинима на којима се у њима пева, примећује се велика разноврсност и нешто што бих назвала традиционалном цртом код нас, а то је да од старешине врло зависи како ће се у неком храму певати. Неке старешине поклањају много пажње, чак и инсистирају да се пева на одређени начин, у одређеном маниру, а има и оних којима појање није на првом месту, који сматрају да су реч и слика нешто много важније што треба пренети верницима и духовни аспект богослужбеног певања изостаје. Врло ми је жао због тога, јер је савремена наука, и музикологија и психологија, показала да је веза између обреда и обредног и музике јако блиска и то у оном простору који зовемо неизрециво. Музика може да искаже неке ствари које су неизрециве, као што су оне везане за веру и духовност. Али, и за ону праву, исконску религиозност неке ствари су, такође, неизрециве. Музика заиста има ту моћ да пренесе одређене неизрециве садржаје, зато она и јесте саставни део богослужења. Нема ниједног православног богослужења без појања. То је још Свети Сава запазио, писао је у “Хиландарском типику” да је човек састављен од двоје, од тела и душе, па тако и манастир има грађевине, а душа му је у појању – рекла је професорка Перковић.
Наша саговорница је нагласила да традиција духовности постоји од када постоји и самостална српска црква, а да је на нама да будемо мудри и свесни блага које имамо, да не дозволимо да се због неких тренутних ситуација, помодних дешавања, наметања нечег што није аутентично, традиција српског појања изгуби:
– Ја као музиколог волим музичку разноврсност, волим музички диверзитет који постоји у нашој традицији, а са развојем уметности и цркве мењао се начин на који се појало, али важно је да та духовна, молитвена димензија слављења Господа, која је суштински битна, остане, да се не изгуби.
Нела Радичевић
