– Идем до стоте! Не знам шта ми је Свевишњи наменио, али ја сам тако зацртала! И не шали се Радмила Мечанин. Као и остали њени ”исписници”, пуни су живота и оптимизма. Витални су, покретни, још увек могу да раде. Велики благослов за све године и њихов улог у породични и пословни живот.
ДУШАН МЕЧАНИН
– Живим одлично! Једино више не возим бициклу и зато ми је много жао – прича Душан. А био је страствени бициклиста. Могао би и сада да је вози, али супруга Славка стално брине. Пешачење је сигурније. Док је радио, свакодневно се од Авеније до ”Слободе” возио бициклом, иако је имао аутомобил.
Душан је рођен у августу 1932. године у Чачку. Свега неколико седмица је млађи од ”Чачанског гласа”. Завршио је занат у некадашњем Војно-техничком заводу ”Боба Милетић” (данашњем ”Ремонту”). Остао је ту и после школовања, а касније је радио у ”Церу” и ”Слободи”. Са породицом је одувек живео на имању на коме је рођен, у садашњој Авенији.
– И данас ради све мајсторске послове у кући. Скоро је заменио струјне инсталације – каже Душанова снаја Нела. Није се одрекао старих навика, свако јутро одлази у продавницу, ради у башти, ту је увек, ако је потребан породици.
Најбоље му је када је кућа пуна. Он и Славка имају ћерку Драгану, сина Ђурђа, зета Зорана, снају Нелу, унуке Николу и Лазара и унуку Милицу. Колико могу, друже се и са својим вршњацима. У најближем комшилуку им је снаја, јетрва и стрина Радмила Мечанин, још једна вршњакиња ”Чачанског гласа”. Славка је две године млађа од њих. Од вршњака које помињемо у овом тексту, њих двоје су једини брачни пар.
РАДМИЛА МЕЧАНИН
Билаје удата за Душановог брата Драгољуба. Пре неколико година је остала удовица. Драгољуб и она били су у браку 62 године.
– Много ми недостаје, али шта ћу! Он и Душан су долазили код мене у Вичу, када су били дечаци – сећа се Радмила првих сусрета са будућим супругом.
Рођена је у јануару 1932. Чак је и старија од ”Чачанског гласа”. У Чачак је дошла у 21. години. Није била запослена, посветила се породици и кући. Има ћерку Олгицу, унуке Марију, Ђорђа и Јовану и петоро праунучади. Сви њени унуци су постали родитељи. Иако су одавно самостални, бака Рада, како је зову, није престала да брине о породици. Редовно их посећује у Београду и обавезно понесе домаће производе.
– Гајим кокошке и ћурке. Имам и баштицу. Све сам посадила, парадајз, краставце, боранију… Само, ове године уби суша. Заливам, али не вреди! Какав ми је прошле године био парадајз! Људи су застајали и сликали. Нико није могао да верује колико је нарастао. Никад не прскам! Таман посла, па не бих тровала своју децу – каже Рада. Од поврћа и воћа које узгаја, прави и зимницу. ”Као из бакине кухиње”.
Иако домаћице никада немају одмор, Рада пронађе време и за себе. Намерава у септембру да летује у Грчкој. Као и сваке године. Само је прошле, пропустила летовање због короне.
– Мучила сам се у животу, рано сам остала без мајке. Цео живот ми је био борба. Данас, кад чујем да кукају да им није добро, само могу да поручим: ”Немојте тако”! Сад је најбоље. Ако нас је снашла ова болест, шта ћемо, трпимо! Било је ратова и свега, па смо преживели – охрабрује Рада млађе. Задовољна је и својим здрављем. Једино је, каже, ноге издају, али се не жали. Покушава да нађе прави лек.
– Идем до стоте! Не знам шта ми је Свевишњи наменио, али ја сам тако зацртала!
ЗОРИЦА МИЛОСАВЉЕВИЋ
”Рад, рад и само рад”! Једноставна и униврзалана је порука и Зорице Зоре Милосављевић за дуговечност. Она се запослила одмах после Другог светског рата, када је тек почела да одраста.
– Отишле смо другарица и ја у Завод ”Боба Милетић” да питамо за посао. Питале смо првог човека кога смо затекле. Рекао нам је да сачекамо да зовне капетана. Кад нас је видео, капетан ме загрлио и питао: ”Зашто сте дошле?” Рекла сам му да тражимо посао. Примио нас је и одвео у кујну. Чистиле смо шаргарепу, љуштиле кромпир, радиле све што је требало – прича Зора. Касније је прешла у ”Слободу”. Награђена је Орденом за рад, међу скоро пет хиљада радника, колико их је некада било запослено у једној од највећих чачанских фабрика. Није имала ни дан боловања. Можда ју је Бог погледао, али надјачала је и снага њене воље.
Ни данас не одлази често код лекара. После пензије, једино је оперисана од катаракте. И тада је морала да извади здравствени картон. Не пије лекове за притисак, срце, холестерол и остале, које и млађи од ње одавно користе.
– Чим устане, ради по кући. Од ране зоре. Врло је вредна. Слабије види и чује, али је способна и покретна. Не узима ниједан лек – потврђује и њен зет Зоран.
Зорица Илић, касније Милосављевић, рођена је у Чачку, у јулу 1932. године и само је неколико дана млађа од ”Гласа”. Одрасла је у Циганмали, код Основне школе ”Милица Павловић”. Пре неколико година остала је без супруга Филипа. Има ћерку Мирјану, зета Зорана, унуке Матију и Филипа.
РАДОЈЛО МАРКОВИЋ
– За њега нема врућине! Сваки дан се шета поред Мораве и бедемом – каже Милош Марковић, Радојлов син. Његов отац дошао је у Чачак пре скоро 70 година.
Радојле Раде Марковић рођен је у Брезови, код Ивањице. У Чачку је завршио Вишу техничку школу. Радио је у некадашњој Колској радионици, а онда у ”Слободи”, у ковачници. Био је руководилац погона и директор до 1999, када је пензионисан.
И још један вршњак ”Чачанског гласа” се бави писањем. Пре неколико година је издао свој животопис. Као и животу сваког човека, у својој биографији сабрао је све лепе и тренутке које бисмо најрађе да заборавимо. Али, Радојле их није заборавио.
Пре четири године остао је удовац. И његова суруга Драгојла је била вршњакиња ”Чачанског гласа”. Имају синове Милоша и Момчила, снаје Зорицу и Нену, унуке Душана, Катарину, Милицу и Марију.
И догодине са Душаном, Радмилом, Зорицом, Радојлом и осталим вршњацима славимо 90. рођендан.
– Што је најважније, у возном су стању – кажу наследници наших саговорника. Да тако и остане, бар до стоте, да не славимо само са најоптимистичнијом Радом.
