Лауреат Рашких духовних свечаности за 2020. годину и носилац високог признања „Стефан Првовенчани“ је књижевник и издавач Бранко Кукић, културни посленик из Чачка, публициста, песник, есејиста и покретач низа значајних часописа и едиција, међу којима култно место у регионалним и европским оквирима заузима „Градац“. Због свега што је у свом интелектуалном животу створио, познаваоци Кукићевог дела сматрају га једном речју полихистором, човеком вишеструких знања и интересовања, како је наведено у образложењу награде. Награда „Стефан Првовенчани“ Бранку Кукићу је уручена у петак, 2. јула, а њену вредност потврђују и њени досадашњи лауреати. На свечаности доделе награде, у програму названом „Бити Бранко Кукић“, о Кукићевом стваралаштву говорили су Марјан Чакаревић, др Бојан Јовановић, књижевник Светислав Басара и Никша Барлов, уметнички директор Рашких духовних свечаности.
Да вредност једне награде начелно и по правилу одређује поштовање вредности, од традицијских до оних које померају границе људског стваралаштва, потврђује и сам лауреат.
– Нисам се надао награди, али ми је важно зато што, кад сам видео ко је све добио ову награду, била ми је част, осећао сам неку обавезу и та ме обавеза некако све време држи, кад се сетим да је ту велику награду добио један Миодраг Павловић, да је добила композиторка Исидора Жебељан, да је добио Душан Ковачевић итд… није потребно да сада све набрајам. И искрено да кажем, мило ми је што постоје још увек награде које имају неку своју тежину, а тежина се мери према људима који су ту награду добили. Наравно, ја сада себе не бих хтео да са тим људима поистовећујем, а нисам лажно скроман, али ми је, такође, драго што се то догађа у једном лепом месту које се зове Рашка, и на неки начин Рашка, не само преко те награде, него и доста других, можда, мање познатих ствари и због историје Рашке и овога краја, има неку тежину која за сваког човека који живи и који је присутан у српској култури представља одређену обавезу – изјавио је за ТВ Рашка Бранко Кукић, уз констатацију да пандемија није успела да заустави и спречи уметничко стваралаштво и културу као ванвременске категорије, и у том смислу он истиче:
– Не постоји на планети било каква незгода, несрећа или противуречност која може на било који начин да заустави оно што је креација, стваралаштво, јер су једино стваралаштво, култура и уметност у свим временима, па и у временима ондашње Рашке, прекостала и једино се она и памти. Многе друге ствари су, упркос свему, заборављене.
Марјан Чакаревић је рекао да је Бранко прави избор за ову награду, а Рашку због ове манифестације види као најзначајније културно упориште на културној мапи Србије. Говорећи о разним наградама око којих се често врте иста имена, Чакаравић Рашку издваја као изузетак, јер доказује да „постоји и другачија линија наше културе која је апсолутно светска, а није баш увек и највидљивија“. Коментаришући интригантан назив трибине „Бити Бранко Кукић“, др Бојан Јовановић је рекао да је реч о личности која је оставила велики траг у култури и њеној иманентности. Принцип културе подразумева посвећеност другом, а Бранко Кукић је постао идеотипски модел на који начин се овом облашћу ваља бавити. Полазећи од оне да никад није касно, Светислав Басара се више пута запитао – зашто раније Бранко Кукић није добио ово признање, јер је његова културна мисија, часопис и едиције које води, заправо један културни бренд који је то одавно заслужио. Уметнички директор Рашких духовних свечаности Никша Барлов истакао је да је могућност да се поново ради уједно и прилика да упознамо великане наше културне и уметничке сцене што је, по његовим речима, право богатство за места као што је Рашка.
Организациони одбор Рашких духовних свечаности подсећа да су они који су писали о Кукићевој просветитељској мисији употребљавали за његе занимљиве епитете: чачански фанатик (Миљенко Јерговић), џентлмен елитистичког става (Здравко Зима), а поштоваоци његовог рада из круга његових пријатеља наглашавају да је примењивао Скерлићеву радну етику – „Мислити као скептик, радити као верник.“ Кукићев принцип није био сачекати боља времена, јер је увек знао и истицао да је ово “једино наше време” и зато се у својим делатностима није штедео.
Покренуо је Кукић и своју издавачку кућу „Градац К“ са неколико колекција: „Алфа“, „Пешчана књига“ и „Цвеће зла“ у којима су се појавиле и ретке, недовољно познате књиге аутора као што су Бекет, Умберто Еко, Јурсенар, Хајдегер, Арто, Генон… Такође и издања која су отварала нове видике, упознавала нас са новим ауторима…
Дао је немерљиви допринос култури ове земље и овог народа заступајући на свој суптилан начин идеју да култура не треба да познаје границе, да за њу табуи и дух зачаурености (паланаштва) не смеју да постоје. Као песник, окренут је метафизичким темама, као историчар уметности објавио је четири дела у којима је анализирао сликарство фантастике, а међу њима су прве озбиљније студије о Шејки и Љуби Поповићу…
Своју просветитељску мисију Кукић спроводи и у “Службеном гласнику”, где уређује едицију речника и енциклопедија свакодневице у којој је настао чудесни, и како оцењују “ помало ексцентричан низ“, углавном, француских превода речника заљубљеника у вино, у мачке, у ситна задовољства, у Русију, Грчку. Међу њима је и књига Марија Варгаса Љосе “Речник заљубљеника у Латинску Америку”. Објављени су и “Речник пакла”, “Речник тела” и изузетан “Речник кише”.
Бранко Кукић, је својевремено већином гласова чланова уредништва недељника „Време“ изабран је за личност 2014. године, доказујући да је тако нешто могуће и изван главних културних центара и доминантне културне матрице, и без подилажења трендовима и неукусу, остављајући драгоцен и неизбрисив траг у српској култури.
„ГРАДАЦ“, НЕМЕРЉИВ ДОПРИНОС КУЛТУРИ
Немерљив допринос Бранка Кукића српској култури уопште, огледа се, пре свега, у издаваштву. Као уредник култног чачанског часописа за књижевност, уметност и културу „Градац“, који излази у континуитету од 1974. године и у суиздаваштву са чачанским Домом културе, управо ових дана крунише и троброј са нумерацијом 220, а тематски је фокусиран на Књижевност и алкохол, о чему ћемо писати у наредним издањима „Гласа“. Темати часописа „Градац“ су драгоцени зборници, читаве антологије о уметницима, мислиоцима, писцима, културним феноменима и покретима, уметничким и друштвеним правцима, кретањима, као темељним појмовима сваке озбиљне културе. Најзначајни међу тематима посвећени су београдској Медиали, Владимиру Набокову, Данилу Кишу, Љуби Поповићу, Дади Ђурићу, Ернсту Јингеру, Жану Женеу, Балтусу, Васку Попи, Давиду Албахарију, Лују Фердинанду Селину, Керуаку, Младој Босни, Савременој светској причи, Апокалипси, Парацелзусу, Сновима, Бруну Шулцу, Вилиаму Блејку, Хармсу, Мистици… Тешко би било побројати свих 220 наслова темата посвећених најзначајнијим личностима и феноменима светске и домаће културе и уметности, а у свему томе додатни значај има и чињеница да је Бранков „Градац“ био носилац трендова, авангарда и смерница у образовању његових читалаца из целог региона. Један словеначки новинар својевремено је написао да се „убише тражећи „Градац” да им „нешто открије, да их упути, да их образује“… Описујући опште стање и уједно се позивајући на Кукићеву мисао да је “Формирање укуса, први корак према просвећеном друштву”, дат у интервјуу за београдски дневни лист „Данас“, исти аутор резигнирано констатује и да се Кукић „четрдесет година бави узалудним послом“, на којем су му, ипак, „и приватно и појединачно захвални“.
Зорица Лешовић Станојевић
Фотографије: Никша Барлов
