РОМАН „ОЗАРЕНИ“ САЊЕ ДОМАЗЕТ ПРЕДСТАВЉЕН У ДОМУ КУЛТУРЕ
О ДУШАМА КОЈЕ ЈОШ НИСМО ПРОДАЛИ, А ПОНУДА ИМА…
-Данас има више љубави у једном роману него у једном граду – једна је од есенцијалних порука романа у коме, како се наводи „срце добија све што жели, а плаћа душом“.
Роман „Озарени“ о „страсти, новцу, интригама и злочину, коме љубав увек претходи и стоји изнад свега“, представљен је чачанској публици 4. јуна, у организацији Књижевног програма Дома културе. Утисак Милкице Милетић, уреднице програма домаћина је да нам је у њему све блиско, јер буди читав спектар чула у нама… Изузетна елоквенција и језички дар красе Сању Домазет, песника, есејисту, романописца, професора на Факултету политичких наука у Београду, ауторку која се огледа и у књижевности за децу.
– Ово дело је омаж савременом свету, тој пијаци душа, инспирисан увек актуелном темом сукоба унутар сталежа и полова, лепотом око које је увек или мрак људске судбине или сјај људске крви. По форми експериментално заносан, по садржју постмодернистички реалан, написан различитим језичким тоналитетима, роман Сање Домазет отвара пред читаоцима тајна врата земаљских и оних других светова короз несвакидашњи заплет и неочекивани расплет – говорила је на представљању књиге у Чачку у име издавача Гордана Милосављевић, уредница у „Службеном гласнику“, позивајући се на актуелни временски контекст и препоручила:
-Мислим да неке књиге треба да се преписују у апотеци. Сања је заиста мајстор језика и док је читате уживате у том језику који данас постаје груб, као што нам је и живот постао груб. Она је један од најбољих настављача традиционалне српске књижевности, иако се игра различитим формама. Роман „Озарени“ јесте супституција жанрова, али је заправо класичан роман са класичном причом. Садржи зналачки исписане песме, епистоларну прозу и читаоцу нуди и игру и задовољство читања. Реч је о књизи високог домета. Овај роман савршено дешифрује живот, на књижевни начин сагледава његову проблематику, а читаоц романа ужива у извором српском језику са барокним бравурама.
Ова књига јесте синестетичка, један блуз, јер „уметност је оно где има емоција, где их нема, то није уметност“ каже Сања Домазет цитирајући Билија Холидеја.
-Пишем књиге какве бих волела да читам. Овде ћете наћи трагове мојих лектира. Литература је љубоморна, уметност тражи читавог човека, а писање је једна отровна делатност… Ово јесте један српски „Велики Гецби“, роман о градовима, Бечу и Београду, турбулентних деведесетих. О главном јунаку који емигрира из Београда у Беч, носи једну љубавну рану која не зараста, али и породичну причу која носи трагизам мајчине смрти, из Београда где се све круни, где је најјефтинији људски живот, у коме расту генерације без душе, који ноћу срце има, али душу не и зато сеје несрећу. То је роман у коме се одлази, али некако ни заувек није заувек. Овде пратим и линију смрти и онага иза смрти. То је и роман о планети која је постала пијаца душе, које се купују, лицитирају и то јесте оно најскупље тренутно, јер то једино што још нисмо продали, а понуда има… – рекла је Сања Домазет.
Њен јунак Филип је заљубљен у фаталну Нађу и новац. Нађа је дете-жена, заводљива, преинтензивна, лута од човека до човека, никада није срећна и не зна шта би је учинило срећном… Ауторка је прочитала одломак о својој јунакињи…
-Каже се да у љубави увек један воли више, и то је тачно, увек једно подмеће образ, а други љуби. Ми понекад живимо, а да је дан део нас више није жив. Неке смрти никад не преболимо. Неке крајеве неких односа никада не преболимо, просто, један део нас одумре, то се не види, ми живимо и идемо даље, а заправо комад по комад нас нестаје полако. Остаје само форма. Одлучила сам да пишем и о ономе после смрти, али то није езотерија. Смрт јесте слепо црево, рудимент неког другог живота који је остао с нама. Осећа се пулсирање руске литертуре, Булгакова, па понекад мислим да су наше животе заиста „појели скакавци“ – рекла је поред осталог Сања Домазет.
Сликар Славко Крунић кратко је резимирао своје читалачко искуство са романом „Озарени“. Каже да га је „читао растопљеног срца“ и да је „озарен и ожарен невероватном топлином, и још невероватније, топлином окованом зимом“.
З. Л. С.
НАЈДУБЉИ УНУТАРЊИ МОНИЛОГ
-„Озарени“ је књига коју сам дуго носила у себи. Човек пише роман када има неку посебну унутарњу снагу и има једно расположење, кад му је душа препуњена. Роман се пише из преобиља, у моменту када имате у себи нешто што бисте дали даље. Чини ми се да су моји јунаци увек усамљени људи, јер су ми судбине тих који су некако на маргини занимљивије, него Цезарове и богатије. Увек је много у души и времену, јер у души су највеће радости и најдубље патње, о томе људи не воле много да говоре, а заправо је то наш надубљи унутарњи монолог, ти разговори с душом. У души је и озарење, љубав је врста озарења, зато…
