Društvo

ПРОСВЕТНЕ ЛЕГЕНДЕ ДОБРИВОЈЕ И ДАНИЦА БЛАГОЈЕВИЋ

– Никада нисам ударио, ни грдио децу пред другима – каже професор. У тој реченици, не тек тако изговореној, показује да су заувек остали просветари, људи од којих можемо много да научимо, или обновимо заборављене животне лекције. И он и његова супруга. Као да их осликавају и надимци по којима су препознатљивији, Блажо и Дана. Уносе благост, светлост, звездане тренутке… Тако су их и ученици доживљавали.

Дуго је ту ”Радосницу”, како зову свој дом, градила породица Благојевић. Отац Блажо, мајка Дана, син Горан, ћерка Невенка. Граде је још увек, пажљиво и темељно. Данас у том дому живе њих двоје. Блажо који је зашао у десету и Дана у девету деценију живота. Посветили су се и књижевном раду, објавили су на десетиња књига. Дана је наклоњенија поезији.

Као и свој дом, тако су постепено развијали себе, своје професије, односе са младим и одраслим људима. Пре пензионисања, Блажо је био и управник Градске библиотеке ”Владисалв Петковић Дис”, директор и главни и одговорни уредник Културно-уметничког програма Дома културе. И тада је желео да својим Чачанима пружи све што је имала публика у престоници. И није одмицао од просвете.

Знање и вештине за рад са децом стицао је у Учитељској, Вишој педагошкој школи, а онда на Филолошком факултету у Београду. Завршио је српски језик и књижевност. Предавао је у школама у Горњем Трновцу, Кленикама на Космету, Брезовицама, Слатини, Лучанима.

 – Децу сам волео, разумео и трудио се да постану добри, радни и хумани људи. Никада их нисам ударио и грдио пред свима, већ у четири ока разговарао, поштујући педагошка правила – прича Блажо. Још једно подсећање на те речи и зато што је по доласку у Чачак, почетком шездесетих година, био директор Основне школе ”Танаско Рајић”. Тек тада је требало показати стрпљење и разумевање према ученицима. У време када су многе, данас незамисливе, казнене мере биле дозвољене. Или, прећутно одобраване. Како год, Блажо их није примењивао…

Рад мати Јелене, Блажове и Данине ћерке

Донекле је истоветан и Данин пут. Завршила је Учитељску и Вишу педагошку, потом руски језик и књижевност. Први посао добила је у селу Горњи Лазац, а онда је у родној Слатини вишим разредима предавала ликовно васпитање и биологију. У Ласцу, као и другим местима, била је више од учитеља. Водила је драмску и фолклорну секцију, недељом радила у сеоској библиотеци. На изглед, није се тек тако вратила у родни крај. Ту је упознала младог наставника српског језика и тако је кренуо и њихов заједнички живот, мозаик стваралаштва, духовне и умне надградње. Траје већ 64 године…

– Венчали смо се и одлазимо у Лучане. Ту смо остали три године и добили сина Горана. Прелазимо у Чачак, живимо као подстанари, али започињемо изградњу своје куће. Блажови родитељи су срушили све грађевине које су имали у Горњој Горевници и допремају нам материјал. Прешли су и да живе код нас. Било је то тешко време, градили смо свој дом, нови живот, добили ћерку Невенку. Наставили смо и школовање. Ванредно, и завршавамо студије на време. Није било лако, знају то људи који су истовремено одгајали децу, градили куће, школовали се – описује наставница Дана искуства своје породице. Врло често, када чујемо овако нешто, склони смо да одока прокоментаришемо: ”Младост!” А било је много више онога што човека обележи за читав живот, рада, учења, полетности, посебно улагања у добробит душе.

”ДЕЧИЈИХ ДУША ДАРОВИ”

Основна школа ”Милица Павловић”. Ту ће наставница Дана предавати руски језик и књижевност све до одласка у пензију, развити међусобни однос са ђацима, заинтересовати их за градиво. Како је наизглед једноставно, само рећи – заинтересовати их…

– Уживала сам у раду са децом. Заволели су руски језик, а ширину свога ума, светлост свога духа, нежност своје душе и родитељску љубав поклањам деци. Они на љубав одговарају љубављу – подећа наставница.

Узвраћали су доброту, можда и вишеструко…

”Време је да Вам кажем шта осећам. Док су ме многи наставници исмејавали, потцењивали, омаловажавали, грдили, кажњавали, оговарали, називали разним погрдним именима, злостављали и одбацивали, Ви сте се заинтересовали, саслушали, разумели, саветовали, подстицали, враћали ми веру у себе и успех, помагали, тражили у мени добро… Сада знам да би без Ваше подршке пропала. Нико ми није веровао, разумео, нико ме није волео, сем Вас. Захваљујући Вама, нашла сам себе и верујем да ћу успети у животу. Ви сте ме у то уверили и зато ћу Вам остати захвална целог живота. Много Вас волим и увек ћу Вас волети”, написала је једна ученица на крају осмогодишње школе наставници Дани, пре 30 и више година…

Посебна и врло дирљива порука. Преосетљиво дете… Како год покушали да утешимо себе после читања оваквог утиска, остајемо немоћни. Али, сву нашу немоћ, одавно је одагнала наставница Дана. Ту и многе друге поруке ученика сабрала је у књизи ”Дечијих душа дарови”. Није било могуће баш ову прескочити, не само зато што је на самом почетку. Наводи и на размишљање. Колико је тек духовне снаге и знања уложено у осећајном педагогу.

– Дечији записи у овој књизи, могу да користе и деци и родитељима. Родитељи из запажања деце, могу увидети да ли и где греше приликом васпитања шта је њиховој деци потребно у развоју, шта им недостаје и које су то вредности и ставови које цене и поштују. Исто тако, могу препознати дечје потребе да искажу и саопште своја осећања, потребу да осете љубав, осмех и разумевање – утисак је дипломираног социолога Раде Каранац, саветника Школске управе Чачак, о књизи ”Дечијих душа дарови”.    

Свака порука ученика – нова потврда. ”Веровали сте у нас, И ми смо веровали Вама и безгранично Вас волели. Решавали сте са нама проблеме, које ни родитељима нисмо често говорили.”

”НЕЗАБОРАВНИ  ОДМОР У РУСИЈИ”

Крајем осамдесетих година, најбољи основци Чачка отпутовали су на тронедељни одмор у Русију. Брига о 27 ученика поверена је наставницима Ружици Козомори, Драгиши Матијевићу и Дани Благојевић. Ту је још једном живот показао другу страну. Тежу или изазовнију? Тронедељно одрастање, искок из сигурнијег и ушушканијег живота, очи у очи са неким другим светом.

”У Вама је било љубави и нежности као у свих 27 мама које су остале код куће…” И ово је само део поруке једног од најбољих тадашњих основаца наставници Дани. Због ње и свих других које су јој ученици упућивали – вредело је. Вредело је непроспаваних ноћи, бриге због ученика који се изненада разболео, организовања превременог повратка. У свим могућим и немогућим условима пробијали су се васпитачи да ученицима покажу и дочарају ширину руске културе, сусрете са људима других нација, прилагођавање самосталнијем животу. И све те утиске и искуства наставница Дана још једном чува од заборава у књизи ”Незаборавни одмор у Русији”.

”Ако у овој књизи трагамо за Даницом Благојевић као наставником, видећемо да је реч о изузетно одговорном професионалцу који савесно остварује све постављене циљеве, али који, пре свега, што и јесте најважније – воли децу и воли свој позив. На свакој страници моћи ћете да откријета са колико благости, уважавања, топлине, бриге, али и одговорности и ауторитета, Даница Благојевић одолева разним искушењима  која није могла да предвиди, будући да је пионирски, храбро и срчано пристала да води ученике на тако далек и незвестан пут, по њеном сећању први те врсте у историји чачанског образовања. Даница Благојевић припада оним наставницима који своју професију живе и изван школе, и после завршеног радног века, који у сваком трену свога живота не заборављају да својим примером најбоље и најочитије васпитавају све око себе… “ И овај утисак школског саветника Данијеле Ковачевић Микић неминовно подстиче на читање књиге Дане Благојевић. Још једног поучника, без обзира на то у каквим се животним околностима налазимо.

Та књига посвећена је свим основцима, тада најбољим у Чачку, као и преминулом Александру Сенићу. И због велике помоћи, коју је тада свима пружио.

РАДОСНИЦА

Кућа, школа, пријатељи. Тек део њихових радосница. Како у књигама које су читали и писали, духовну и људску надргадњу тражили су и у људима, путовањима, креативном раду. Дана се бави и сликањем, дуборезом, кермиком. Наравно, поезијом. Неке њене песме преведене су на друге језике.

– Све смо радили с љубављу и вером, поштујући све моралне норме и били задовољни оним што имамо и да што више сазнајемо. Колико смо могли, помагали смо свима који су тражили помоћ. Задовољни смо када су други људи срећни… Живимо скромно, заједно већ 64 године, уживајући у несвакидашњој пажњи своје деце и пријатеља. Мирни, јер никоме нисмо учинили зло, ни речју, ни делом, ни мишљу. Читамо књиге, пишемо их и поклањамо пријатељима. Верујемо у јединство душе, духа и тела, верујемо у Бога и Божију правду – кажу Блажо и Дана Благојевић.

Све њихове радоснице се допуњавају и усавршавају. Као доброта и љубав. Неминовно се обнављају и незаустављиво шире.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.