ВРЕМЕ БОЛА И ЉУБАВИ
Изузетан књижевни опус од стихова три збирке песама и садржајних страница осам романа Миће Миловановића, истакнутог чачанског писца, публици Чачка је представљен у среду, 23. јуна, у великој сали Дома културе. Садржаје и тематске тачке књижевне вечери сам аутор је најавио кроз захвалност Удружењу „Чувари дела Вука Караџића” и председнику Удружења Данијели Ковачевић Микић који су ово вече даривали Чачанима као прву манифестацију у оквиру свог јунског програма „Завичајни свет(л)описи”. Осврт на структурне нити Миловановићеве поетике слушаоцима је пружила Александра Мишић, професор српског језика и књижевности у Гимназији, а вече је вођено надахнутом речју Милкице Милетић, уредника Књижевног програма Дома културе. Аутор је изразио посебну захвалност и осталим сарадницима чије су речи и тонови мелодија били својеврсни пасажи који још чвршће нитима спознаје увезују његов књижевни опус. Медијатор програма била је Данка Ђурковић.
Бројни Чачани окупљени око живе речи о перу Миловановића посведочили су о изузетној стваралачкој вредности једног књижевног опуса који је пажљиво именован „Време љубави и бола”. О оваквом тенденциозном именовању свог стваралаштва аутор истиче: „Тај наслов покрива значењски моје читаво стваралаштво јер наш овоземаљски животима две стране, то је тамнија и светлија страна. Кроз моја дела то се експонирало тако да она свелија страна живота то је љубав, рађање, срећа, венчање, крштење итд. Тамнија страна су ратови, страдања, патње, смрти, све оно што човеков живот чини на неки начин, загорчава или једноставно га доводи до тога да је крај ту.”
Мића Миловановић је књижевним радом почео да се бави још као гимназијалац када је добио своју прву награду. Међутим, касније, током низа година се јављао само повремено, углавном поезијом, лирском прозом и путописима. У новије време, средином деведесетих, почео је интензивније да пише после чега су убрзо уследиле и многобројне награде на књижевним конкурсима југословенског ареала, али и шире – у Русији му је додељена награда „Сребрни витез” за роман „Молитва за оца Прохора”. „Време бола и љубави“ је назив за опус који је наткрилио писану реч уткану у три збирке песама: „Предсмртне почасти”, „Данајски дарови” и „Митарење анђела” и романе: „Црнина и ордење”, „Сувишни људи”, „Чувари митског стада”, „Молитва за оца Прохора”, „Краљевство љубави и зла”, „Видимо се у вечности” и „Благословени и проклети”. Чачански писац је објавио и хронике села Доње Јарушице, Борци и Ђурђево. Почев од 2017. године романи Миће Миловановића су међу најчитанијим у Градској библиотеци „Владислав Петковић Дис”, заступљен је у „Лексикону писаца просветних радника”, Антологији чачанског песништва „Чари завичаја” професора Милована Урошевића, члан је Удружења књижевника Србије.
Значајне активности Удружења „Чувари дела Вука Караџића” Градска управа вреднује и прати, отуда је вредност оваквих манифестација препозната као једна од иницијалних за уздизање града на драгоцени пијадестал културе. Сведочење о претходном истиче Владан Милић, заменик градоначелника Чачка: „Удружење је наставило рад који је започела мр Гроздана Комадинић и она је заједно са мном и зачела ту успешну сарадњу града и Удружења које баштини Вукова задужбина. Ми ћемо се трудити и даље да праве вредности препознамо. За Мићу Миловановића бих истакао да је он прошле године добитник „Децембарске награде“ града Чачка, а Милкица Милетић као радник Дома културе даје све од себе да културни ниво Чачка држи како би имао праву вредност и да Чачак на културној мапи Србије заузме оно место које му припада захваљујући оваквим писцима и књижевним манифестацијама.”
Вече које отвара активности „Свет(л)описа“, посвећено књижевном стваралаштву Миће Миловановића отворила је Данијела Ковачевић Микић, председник Удружења „Чувари дела Вука Караџића”. Захвалност је упутила представнику града Владану Милићу и свим учесницима. О Миловановићу се говори као о писцу и песнику кога, према речима Данијеле Ковачевић Микић, препознајемо као писца склоног, односно наклоњеног стварносном књижевном наративу, а и он сам за себе истиче да је „вредан дијак који преписује од живота”. Теме у овим делима везане су за лепоте нашег завичаја, али и за историјске пошасти које су млеле овај народ. Љубав која је смисао живота често нам измиче, не зато што је нисмо достојни, него зато што нас меље неки усуд времена. Мића Миловановић познаје све ове теме, и историјске, и ове које су дубоко животне, породичне и љубавне драме, оно што нас спаја, али и оно што нас раздваја. Оно што краси његово дело, како би то наша Грозда рекла „што је потка његовог опуса“, свакако је једна хуманистичка светлост, односно уверење да доброта и лепота ипак могу да спасу овај свет.
Надовезујући се на тематску разуђеност и снажну поруку коју књижевни опус Миловановићев носи Александра Мишић је ово вече речима надахнуто водила: „Ови романи имају неки свој свет, имају неки свој живот којим живе и Мића увек полази у маниру оних класика европског реализма, почиње од неке анегдоте. Професорка Мишић истиче снажне догађаје које у Миловановићевим романима сликају историја и страдање, немаштина, борба народа, локализација романа у којој су рат, логор, несрећа, страдање и патња биле маркантне одлике. С друге стране, попут светле тачке на тамно обојене недаће контрастно је постављена светлија страна – љубав.
Срж романескних прича умногоме је и опстанак. Мишић запажа моћ бележења слика у којима су људи жилави, колико се не дају, колико су жељни опстанка и живота и у најгорим моментима представљају сублимацију свега што је дала „хировита времешна госпа историја“, како је назива Миловановић. Поређење одлика романа и људи у њему са тврдњама Меше Селимовића искри на самом крају вечери – сагледавање да је на свету много више добрих људи на свету него злих, али, ето, нажалост се ови зли даље чују и теже осећају, добри ћуте. Са тим убеђењем се и завршава читање сваког Мићиног романа, у нама остаје, ипак, нешто лепо и светло и добро, нешто где ће та доброта и лепота спасити свет без обзира колико има људи који у себи носе зло и смрт. Професорка Мишић још истиче: „Ипак то добро мора на крају тријумфовати и некако ми се чини да је писац то у нама успео да дотакне.”
„Време бола и љубави“ Миће Миловановића остаје нараштајима да сведочи да је један чачански писац тихо и замишљено ходао, али смело и надахнуто писао и да су стамени сведоци овог опуса, његова пером писана чеда, непролазни трагови утиснути у национално књижевно стваралаштво.
Милица Матовић