Сува шљива од давнина је део српске традиције. Важна је у народној медицини, а и на трпезама је често била једина зимска посластица. У новије време, када се све више људи окреће здравој исхрани, поново је добила на значају, па је овај производ тражен на домаћем, а још више на светском тржишту. Зато воћарима могу бити посебно интересантне милдора, крина, ваљевка, као и чачански шећер, четири сорте шљиве веома погодне за сушење, које су створили оплемењивачи чачанског Института за воћарство. О овим сортама разговарали смо са др Олгом Митровић, вишим научним сарадником Института за воћарство, Чачак, која је свој докторски рад посветила управо теми сушења плодова најзначајнијих сората шљиве у Србији.
Милдора и крина су скоро вршњакиње. Прва је призната 2004, а друга годину дана касније. У много чему њих две личе – по боји покожице, маси плода (од 25 до 30 грама), ситној коштици, златножутом мезокарпу, изразитном пепељку, сочности… Обе су касне сорте, сазревају крајем августа и почетком септембра, тако да се могу користити за јело у свежем стању или за прераду. Али, сличне су и по танкој покожици што их чини осетљивим на монилију, која је узрок интензивног труљења плодова још на гранама. Посебно милдора има овај недостатак, који је, поред свих добрих особина, вероватно и највише „спутава“ да буде заступљенија у домаћим воћњацима,
Милдора је настала 1980. године укрштањем сорти ларџ шугар (Large Sugar Prune) и чачанске лепотице. Оплемењивачи су др Добривоје Огашановић, проф. др Милојко Ранковић, др Светлана А. Пауновић и др Олга Митровић. Стабло јој је умерено бујно, крошња прилично густа. Плод јој је округластог до јајастог облика. Родност варира, зависно од године и локалитета.
– Милдора је делимично самооплодна, тако да у воћњаку морају бити и друге сорте шљиве. За њу су погоднији сувљи предели и због њене осетљивости на монилију – објашњава др Митровић.
Крина је створена из укрштања вангенхајмове (Wangenheims Frühzwetsche) и италијанке (Italian Prune). Оплемењивачи су др Добривоје Огашановић, проф. др Слободан Миленковић и др Светлана А. Пауновић. Има бујно и витално стабло. Одликује се високим степеном самооплодности. Плод је јајастог облика. Милодора је отпорна, а крина толеранта на вирус шарке шљиве, односно испољава симптоме на лишћу, али нема промена на плодовима.
– Милодора је изузетно слатког укуса и има веома велики садржај шећера и суве материје (од 22 до 25 одсто), што је за шљиву висок проценат. Крина је слаткастог укуса, има просечно око 20 одсто суве материје. То их чини погодним за сушење, посебно милдору. Од ње се добија сува шљива врхунског квалитета. Иако није крупна, због великог садржаја шећера и сорбитола суви плодови су „пуни“, са веома много меса. По облику и укусу мало подсећају на урму, изузетно су слатки и имају медаст укус– описује др Митровић.
Они који гаје ову сорту за сада је великим делом прерађују у џем и пекмез или је користе за сушење. Сви који су је суву пробали, одушевљени су, али…. Већина потрошача навикла је на тамну, готово црну суву шљиву, па милдора због своје боје ћилибара још увек нема „популарност“, коју због укуса и својстава заслужује. Свакако, време ће показати да ли ће се навике променити, а како сматрају стручњаци, и ове две чачанске сорте могу бити добра допуна сортименту и разноврсности понуде суве шљиве.
Ваљевка је створена укрштањем француске аженке (Prune d’Agen 707) и стенлеја. Оплемењивачи су др Добривоје Огашановић, Војин Бугарчић, дипл. инж. др Љубица Јанда, проф. др Милојко Ранковић и проф. др Станиша A. Пауновић. Призната је 1985. године.
Стабло је средње бујно са густом, пирамидалном круном. Плодови сазревају касно, од краја треће декаде августа до краја прве декаде септембра. Просечна маса плода овалног облика је 30 грама. Покожица се одликује атрактивном плавом бојом и обилним пепељком. Мезокарп је жуте боје, чврст, сочан, изврсног слатконакиселог укуса. Толерантна је на вирус шарке шљиве, испољава симптоме на лишћу, углавном без промена на плодовима.
– И ваљевка је за сушење одлична сорта, јер се лепо, уједначено суши. Сува шљива је квалитетна, тамне, скоро црне боје, управо онаква какву тражи тржиште. Сорта је високог степена самооплодности, али њена мана је родност, јер тражи микроклимате, тако да у неким рејонима рађа добро и редовно, а у другим је родност проблем – наводи наша саговорница.
Овај податак доказује и пример из Немачке, где изванредно рађа, тако да јој вероватно више пријају предели са нижим летњим температурама и већом количином влаге.
Чачански шећер је створен укрштањем аженке и сорте пацифик (Pacific). Призната је 1975. године, а оплемењивачи су проф. др Станиша A. Пауновић, др Милисав Гавриловић и проф. др Петар Мишић.
Покожица плода ове сорте је пурпурно-плаве боје са сребрнастим пепељком и то је прва чачанска сорта са каснијим временом зрења која има ту боју покожице. Даје крупне плодове, просечне масе 40 грама. Мезокрап је жуте боје, чврст, сочан, слатког укуса, са ситном коштицом. Плодови сазревају касно, од краја треће декаде августа до краја прве декаде септембра.
Чачански шећер је неуједначене родности, зато што је самобесплодна сорта. Стручњаци истичу да и она захтева микроклиматске услове. Једно време се много садила у Македонији и тамо је лепо рађала.
В. Т.
ЗДРАВА И ПРИРОДНА
Доказано је да сува шљива, и због нутритивних својстава, позитивно делује на пробавни тракт. Има веома много полифенола, што јој даје велики антиоксидативни и антиканцерогени капацитет. Наука је доказала да се антиоксидативност повећава баш сушењем воћа.
– Такође је важно што је сува шљива природна намирница. Те особине доприносе да се у последње време све више тражи овај производ. Србија је раније била велики произвођач суве шљиве, али због нестанка великих производних центара и смањене потражње, сада је производња од четири до шест хиљада тона. Највећи део те производње се извози. Ипак, још увек има малих сеоских сушара, које суву шљиву пласирају преко продавница здраве хране или на пијацама, и то највише у време поста. А колико је здрава, требало би је, заиста, јести свакодневно – препоручује др Олга Митровић.
