ПИШЕ: Милош Тимотијевић, историчар
Комунизам није био само диктатура (често сурова), већ и покушај модернизације друштва путем убрзане индустријализације. Партијска држава усмеравала је и контролисала целокупни политички, административни и војни апарат (готово све сегменте друштва), као и привреду. Настојали су да масовном национализацијом приватне имовине, потом применом централног планирања, а затим и елиминисањем деловања тржишта (ради остваривања максималног економског раста и самодовољности), превазиђу сиромаштво и достигну развијене земље. Строго централизован систем планирања имао је упориште у концепцији ратне привреде (напрезање целокупног друштва које се спрема за одбрану од спољне опасности), са комплетном контролом цена, надница и прихода, што је омогућавало највећу могућу акумулацију капитала. Изгледало је да се радио систему успешне и брзе индустријализације са јединствено високом стопом индустријског развоја и инвестиција. Застоји, проблеми и економски колапс, настали управо због овакве економске политике, нису били одмах видљиви и уследиће тек у деценијама.Да би процес индустријализације уопште започео, и да би се примениле нове технологије потом и променила друштвена структура, неопходно је да се одређена територија (држава, регион, град) припреми за тај процес и друштво извуче из „зачараног круга сиромаштва“. Иснистирало се на становишту да је најпре неопходно извршити велика улагања у саобраћај, комуникације и енергетику, и да је то основа развоја друштва.Поред историјске заосталости, економски развој Југославије био је отежани последицама ратних разарања, а касније и блокадом СССР-а и социјалистичких земаља Источне Европе (1948). Први петогодишњи план развоја донет је 1947.године, али његови циљеви нису досегнути ни до 1956. године. Уз све то и потреба изградње војне индустрије додатно је отежавала развој првобитних планова. Коначно, 1952. године напуштен је строго централистички систем управљања привреде, уведен планско-тржишни систем и пренос овлашћењана органе локалне самоуправе, а у предузећима је од 1950. године, макар и симболично, уведено радничко самоуправљање.Индустријализација Србије имала је и додатне проблеме. Ратна штета индустрији Србије чинила је 58% штете нанете индустрији Југославије, а обнова порушене земље није се брзо одвијала. Први петогодишњи план (1947) предвиђао је нешто нижу стопу индустријског развоја Србије у односу на број становника, него што је то био случај са другим републикама. Међутим, инвестиције у Србију ипак нису биле ниже од просека за Југославију. С друге стране, већ 1948. године доноси се Први петогодишњи план производње војне индустрије која је значајно утицала на развој Србије. Нова власт намеравала је да индустријализацију Србије спроведе по совјетском узору, а основа целог подухвата базирала се на конфискованој и национализованој имовини. Већ 1945. године, путем секвестра и конфискације, у власништво државе прешло је 80% средстава за производњу. Национализацијом из 1946. године у Србији је одузето 246, а национализацијом из 1948. године још 1.748 мањих предузећа. То је била основа за индустријализацију земље, која је у Чачку имала и своје специфичности, јер се базирала на изградњи војних постројења.
