ИНТЕРВЈУ: ВЕРОУЧИТЕЉ ИРЕНА ЧОЛОВИЋ О ДУХУ ВРЕМЕНА, „ИРМОСУ“, ДОБРУ НАСТАЛОМ ИЗ ЗЛА, ЧУДЕСНИМ ЛИТИЈАМА…
– Време пандемије је… Време, које нам се дало да научимо многе ствари… И ту (на литијама црногорским) смо се уверили, да је она сила која нас изграђује сила љубави Божије и да се речи апостола Павла остварују, а оне гласе: „Када сам слаб, онда сам јак, сила се Божија у немоћи показује.“ Уместо да се делимо, свађамо, убијамо речима и на сваки други начин трујемо наше односе, свима нам је лекција да, ако радимо све што је до нас, да научимо и да све препустимо Господу, па како Бог да и ако Бог да.
Ирена Чоловић, рођена Трбовић, је вероучитељ 25 година. Завршила је Богословски факултет Српске православне цркве Београдског универзитета. Благословом блажене успомене, епскопа Жичког Стефана, од 1996. предаје веронауку при Храму Вазнесења у Чачку, а потом и при храмовима у Прељини, Доњој Трепчи и Коњевићима. Повратком веронауке у образовни систем, почиње са радом и у Гимназији, као и другим средњим и основним школама. Сада предаје веронауку у ОШ „Вук Караџић“. Као ученица академика Владете Јеротића, уписује и похађа три године психотерапеутски правац Трансаксиона анализа, ТА. Једне године Ирена Чоловић била је и организатор градске прославе Спасовдана, као славе нашег града, када су у прослави учествовали Слободан Тркуља, данашњи патријарх Порфирије и свештеник Бранко Ћурчић, који духовно руководи пројектом „Земља живих“ у оквиру кога се лече зависници од дроге, алкохола, коцке и интернета. Она истиче да ваннаставне активности не би могла да организује да није било безрезервне подршке директора Гимназије Ивана Ружичића. Суоснивач је Удружења „Ирмос“ у Чачку, са којим програмски повезује свесрпске духовне просторе, али истиче да јој је најлепши од свих поверених задатака то што је мајка сина Андреја.
Мисија „Ирмос“ удружења?
– Удружење „Ирмос“ основано је јануара 2019. године. Његови оснивачи су Тања Поповић, професор српског језика и књижевности, др Немања Милетић, професор Агрономског факултета у Чачку и Ирена Чоловић, вероучитељ. Идеја о оснивању „Ирмоса“ постојала је дуго, али њени оснивачи нису журили, умели су да се препусте Господу да уреди време оснивања. Мисија „Ирмоса“ састоји се у неговању кулутре идентитета, културе сећања, образовања у богословском смислу. Сам назив узет је из музичке духовне баштине, али га њени оснивачи разумеју и као акростих, идентитет, радост, милосрђе, образовање, смисао стваралаштво. Своје активности „Ирмос“ реализује пројектно на конкурсима Града Чачка, као и донацијама. Удружење истиче своју сарадњу са СПЦ, установама културе града и захваљује на подршци медијима, „Чачанском гласу“, телевизијама „Галаксији“, „Лав“ и другима. Захвалност упућујемо и својим сарадницима „Фото бест“ студију, као и „Тригон дизајн“ студију.
Оснивањем Удружења бројне активности које су претходиле, практично су добиле и свој формални оквир?
– У суштини, „Ирмос“ је постојао и пре „Ирмоса“, у оквиру ваннаставних активности које сам предузимала као вероучитељ, најпре при храму Вазнесења Господњег у Чачку, а онда и у Гимназији чачанској. Најпре организовањем предавања академика Владете Јеротића, који је по мом позиву долазио сваке године, почев од 1996. до 2014. Ту се рађа и сарадња са Домом културе у Чачку, као и са другим установама културе нашег града. Касније су у Гимназију долазили многи прегаоци, попут данашњег патријарха Порфирија, владике Григорија, проф. др Драгана Милина, Ненада Илића и многих других. Тако, 2018. године, са Немањом Милетићем и Тањом Поповић оснивамо Удружење „Ирмос“, које свој први догађај управо организује у Гимназији, доласком и предавањем Ненада Илића, свештеника, писца, редитеља, који живи и ради у Амстердаму. Догађаји се нижу редом, динамиком по два пута месечно у просторима културе целог града, када је чачанска публика имала прилику да слуша предавања сјајног оца Гојка Перовића, архимандрита Тимотеја, игумана манастира Свето Вазнесење, др Растка Јовића. Оно што је постало и својеврсни заштитни знак је и улога Ане Ранђић, професорке српског језика и књижевности у Гимназији, која у вођењу програма заузима необичну перспективу, па су њена излагања мали књижевни и духовни есеји, као књижевни бисери. Препознати смо као удружење чији су догађаји међу најпосећенијим у граду. Поред предавања и трибина, „Ирмос“ организује представљање музичких остварења, пројекције филмова, позоришне представе и у своје активности укључује и милосрдан рад.
Запажено је и прилагођавање Вашег програма новим околоностима?
– Јесте, активности Удружења се временом прилагођавају савременим медијским захтевима, тако да смо отворили и јутјуб канал „Ирмос Удружење“, као и фејсбук и инстаграм страницу. На јутјубу, „Ирмос“ се позиционира као јединствен својим садржајем и квалитетом. Однедавно, Удружење је потписало сарадњу и са ТВ „Храм“, Телевизијом Београдско- карловачке митрополије. Будући пројекти указују на чињеницу да Ирмос расте и у оквиру статута, развија своје делатности. Ускоро ћемо обрадовати наше суграђане, а и јутјуб кориснике новим сјаним пројектима, који су у овом моменту у завршној фази израде.
О вирусу себичности, подела и безобзирности?
– Време пандемије је, упркос томе што је болно и по многим страдалима трагично. Не заборавимо на одлазак великих архијереја и јереја наше Цркве, патријарха Иринеја, митрополита Анфилохија, владика, свештеника, вероучитеља, здравствених радника, наших најмилијих… Време, које нам се дало да научимо многе ствари. У првом реду, наше убрзање живота које прети, баш зато што је готово, проклето убрзано, да нас одведе у амбис, потом, наша небрига и немар за другог, наша отуђења, у првом реду од себе самих, од другог, од природе, од Бога, које смо, ево, успорили и видимо многе добре промене, реке које су чистије, солидарност која се развија међу људима. А видимо и до које мере имамо неповерења једни у друге, у државу, и то не само код нас, то је глобална појава. А неповерење у друге, увек долази од неповерења према себи, од одсуства самопоштовања и себељубави. И то нам је прилика да освестимо сва та болна места, а онда и да их лечимо. Лекови су, за нас, свагда били лекови Цркве. У првом реду Љубав Божија која нам се даје, пре свега, кроз светотајински живот Цркве, кроз неговање културе идентитета, као и културе сећања.
Недавно сте боравили у светињама Црне Горе, оне мале земље са великим литијама које су многи мислећи људи доживели као чудо? Како сте их Ви видели?
– Уочи почетка пандемије, догодило се нешто најлепше и до сада невиђено у савременој историји. Народ Црне Горе, предвођен митрополитом Амфилохијем, владиком Јоаникијем, духовном борбеношћу и жртвеном љубављу ректора Цетињске богословије, оца Гојка Перовића, монаштвом, свештенством, а пре свега, самим Господом и Светим Василијем Острошким, Петром Цетињским, устаје онда, када је изгледало да је потуно замро и онда када му се законом о отимању светиња, ударило на оно најсветије као у зеницу ока. И креће у Литије, мирно, достојанствено, са песмом на уснама, молитвом у грудима, иконама и барјацима у рукама и исписује, можда, најславније и насветије и најлепше странице свог вековног живота. На Литијама су људи не само српске националности, већ и сви други, гладни правде и истине. Литије су показале, да нас Господ, упркос нашим разликама у полном, економском, политичком, и сваком другом смислу, спаја и сабира. И видели смо херојске Литије и њене учеснике, старце од скоро стотину лета, како километрима, по мразу, по киши иду и сведоче једно, да не дају светиње. И ту смо се уверили, да је она сила која нас изграђује сила љубави Божије и да се речи апостола Павла остварују, а оне гласе: „Када сам слаб, онда сам јак, сила се Божија у немоћи показује.“ Уместо да се делимо, свађамо, убијамо речима и на сваки други начин трујемо наше односе, свима нам је лекција да, ако радимо све што је до нас, да научимо и да све препустимо Господу, па како Бог да и ако Бог да. Дакле, да не буде наша воља, већ да у свему испитујемо и тражимо вољу Божију. А она се огледа у заповестима Његовим, које нам је дао у Новом Завету, заповестима које су нам смернице током живота. Да живимо, онако како нас је учио и патријарх Павле, пре свега, да будемо људи.
У сусрет Васкрсу!
– Ни радоснијег ни већег празника по значају, нема од Васкрсења Господа Исуса Христа. Апостол Павле сведочи да Господ није васкрсао, узалуд би била вера наша. Ми смо идући током седам недеља поста ка свом циљу, ка Васкрсу, имали прлике да жњемо оно што смо до сада сејали у својим односима према себи, према ближњем, према природи и према Богу. Пост, молитва, милосрђе, покајање, јесу средства, наши алати које нам је Господ дао да уз Његову помоћ, идући ка Васкрсу, видимо где смо, да васкрасавамо у себи, да обнављамо, оживљавамо добро у нама и да развијамо захвалност према Животодавцу, уз свест да све добро што имамо у себи, није наше, него од Њега. Да дарове које имамо умножавамо. И, можда, најважније да се узајамно повезујемо везама љубави, добра и праштања. Уосталом, ако се сетимо почетка нашег пута ка Васкрсу, односно, једне од припремних недеља поста и приче о Страшном суду, видећемо да ће нас Господ питати само једно, а то је дивно сублимирао и изрекао за сва времена, велики отац и учитељ Цркве Свети Јован Златоусти: „Колико дела љубави имамо да сведочимо да смо уистину Његови“. Свим нашим суграђанима, честитамо велики празник Васкрсења Господњег са жељом да се научимо да се радујемо и свагда живимо у љубави једни са другима, са природом и са Богом.
Зорица Лешовић Станојевић
Фотографије: Ирена Чоловић
