Пре неколико дана прочитао сам вест да је, тамо далеко, у Монтевидеу, главном граду Уругваја, приређена светска изложба папирних новчаница, са ликом заслужних жена, које су штампане у Аргентини, Бразилу, Мексику, Колумбији, Чешкој, Швајцарској, Немачкој, Норвешкој, Израелу, Данској, Естоније и још неколико земаља са свих пет континената. Међу њима, била је и наша новчаница од 200 динара на којој се, од пре пуних двадесет година, налази портрет Надежде Петровић, Подсетио сам се, одмах, како су за њен настанак веома заслужна и двојица Чачана, пре свега, Душко Јовановић, тада генерални директор Завода за израду новчаница Народне банке Србије.
У пролеће 1996. године, када сам још био посланик у Скупштини Србије, приспела ми је молба једне моје Чачанке да јој сестри, дипломираном инжењеру машинства, која живи у Београду, помогнем око проналажења новог посла, јеr је радила у предузећу „Телеоптик“, где сада једва примају плате.Најбољи пут, у то време, био је пронаћи Чачанина, који је на неком руководећем месту у престоници. Тадашњи директор чачанског „Сточара“ Милован Ниџовић предложио је да се обратимо његовом познанику Душку Јовановићу, у то време једном од руководилаца Завода за израду новчаница и кова-ног новца.
После неколико дана отишли смо код њега. Човек нас је лепо примио, рекао како им такав стручњак треба, али да о томе одлучује само генерални директор, такође наш земљак Љупче Петровић, својевремено директор Модне конфекције „Рудник“ у Горњем Милановцу, који је овај предлог убрзо прихватио.
Више пута, после тога, разним поводима виђао сам се са Душком. Он касније и сам постаје генерални директор Завода у Топчидеру, којим је, у тешко време, веома успешно руководио. Сви смо тада, због општег стања у земљи, имали по неки проблем. Легендарни директор Народне банке, популарни деда Аврам, који се изборио са хиперинфлацијом, међу првима је отишао одавде, веома љут, неким другим животним путем. На власт су долазили многи нови, често прилично чудни људи… Нешто мало раније од ових промена, приликом једног сусрета, чини ми се да је то било уочи 2001. године, када смо добили и нову Владу, Душко ми је предложио да за будућу новчаницу од 200 динара, тада прилично вреднију од садашње, заједно изеберемо неки мотив или личноста из нашег, чачанског краја. Заједно смо закључили како би лик велике сликарке Надежде Петровић (Чачак, 1873-Ваљево, 1915), уметнице великог талента,која је ишла испред времена, а страдалa као болничарка у Првом светском рату, био најбоље решење.
Овај наш подухват био је убрзо реализован. Новчаница је рађена у дубокој штампи са одговарајућом „кимeграм“ заштитом. Душко ме је замолио да му, са директорком Уметничке галерије Надеждиног имена, Милицом Петронијевић, помогнем у организацији промоције нове новчаницe код нас у Чачку. Том приликом ми се и пожалио на понашање Млађaна Динкића, новог гувернера Народне банке речима,“Делује “нерачунљиво”. Човек је који ми прави само проблеме.“
Стигао је убрзо 31. мај 2001. године. На промоцију у Чачак долази Млађaн Динкић са повећом групом сарадника, али међу њима нема Душка Јовановића, најзаслужнијег човека, који је читав подухват, вредно, како само он то уме, организовао и остварио. Није био позван! Душко је брзо нашао нови посао, овог пута у области осигурања. Сада, у време када је настао овај запис, Душко Јовановић је генерални секретар Удружења осигуравача Србије.
Иначе, у нашој историји само се лик још једне жена нашао на једној папирној новчаници, тада од 1.000 динара, и то давне 1921. године. Била је то Краљица Марија Карађорђевић (1900-1961). Она је, као и наша Надежда, била болничарка у Првом светском рату, потом супруга краља Александра и мајка последњег југословенског краља Петра другог. Позната по хуманитарним подухватима, издвајала је за ту сврху све своје приходе, а и богат мираз, који је добијала као румунска принцеза. Била је, иначе, прва жена на Балкану са возачком дозволом.Често је по Београду управљала аутомобилом… Новчаница од 200 динара са Надеждиним ликом, ове године слави свој 20. рођендан.
Родољуб Петровић
КЊИГА ОД НОВЧАНИЦА НА 24. МЕМОРИЈАЛУ
Новчанице са ликом Надежде Петровић повезане у књигу, биле су уметничка инспирација за рад Ирене Лагатор Пејовић, уметнице из Црне Горе. Инсталација је изложена на 24. Меморијалу Надежде Петровић 2007. године и насловљена у складу са контекстом коцепта бијенала „Изван сећања“. Књига је власништво Народне банке Србије, а након Меморијала, представља се у електронској форми на изложбама награђених уметника на Меморијалима. Ово дело Ирене Лагатор Пејовић вишезначно повезује саму Надежду Петровић, савремену уметност, меморијал и галерију.
(Прим. З.Л.С.)
Фото: Уметничка галерија „Надежда Петровић“
