MITOLOGEMA NAŠIH ŽIVOTA
U velikoj sali Doma kulture, u sredu, 31. marta, uz poštovanje protivepidemijskih mera, održano je književno veče Svetislava Basare, dobitnika NIN-ove nagrade za 2020. godinu, za roman “Kontraendorfin”. Gost književnog druženja posvećenog laureatu 67. NIN-ove nagrade, bio je i književni kritičar Petar Arbutina, a odlomke iz romana čitao je glumac Baćko Bukumirović.
Početak godine je uvek uzbudljiv za poklonike književnosti, jer se bliži dan dodele jedne od najvažnijih književnih nagrada u Srbiji, ali i u regionu – Nagrade za najbolji roman godine na srpskom jeziku, koju dodeljuje nedeljnik NIN. Ovogodišnji 67. dobitnik je Svetislav Basara za roman “Kontraendorfin”. Basara je tako postao dvostruki dobitnik NIN-ove nagrade, pošto ju je osvojio i 2006. godine za roman “Uspon i pad Parkinsonove bolesti”. Roman “Kontraendorfin” izabran je među sedam romana koji su, od rekordno 212 prijavljenih, ušli u najuži izbor, podsetila je na početku večeri Milkica Miletić, urednica Književnog programa Doma kulture, navodeći obrazloženje žirija:
– Basarin “Kontraendorfin” sačinjen je od “nemogućih” scena, “nedopustivih” zaključaka, paradoksalnih tvrdnji, cele lestvice nadrealizovanih hiperbola kojima se pretresaju i protresaju temelji, ne samo našeg društva i kulture, istorije i politike, nego čitavog savremenog sveta. Uvodeći sindrom kontraendorfina kao ključnog biološkog obeležja južnoslovenskih naroda, Basara taj svet postavlja na jezički ringišpil, koji u vrtoglavoj jurnjavi sve i svakoga izvodi iz zone komfora i postavlja pred svevideće ogledalo.
A za Svetislava Basaru, autora nagrađenog romana “Kontraendorfin”, književne nagrade su lepa stvar, dobre ne samo za autore, nego i za književnost uopšte, jer “skrenu pažnju na nagrađene knjige”:
– Pogotovu NIN-ova nagrada, zato što obezbeđuje da se puno knjiga proda, ali ne znam da li se i pročitaju. Ima tu još takozvani srednji ešalon nagrada, na primer “Andrićeva nagrada”, Književna nagrada “Isidora Sekulić”, Nagrada “Biljana Jovanović”, koje su ugledne. Ovo su glavne, a mislim da ih ima više od 300 u Srbiji.
U pripremi je i novi roman, o kome je rano govoriti, jer, kako kaže Basara, “to je vrlo maglovito, sada”:
– I novi roman će govoriti o istim stvarima, kao i prethodna dva, ali na nov način, ne znam još na kakav. Eksplicitno, kao i ovi…
Inače, “Kontraendorfin” kroz ispovest izvesnog Stojkovića, slikara koji je prestao da slika, u trenutku kada predoseća svoj kraj 2009. godine, ispoveda se naratoru Kaloperoviću i postaje mu neka vrsta vodiča kroz (alternativnu) istoriju Srbije, od Drugog svetskog rata do trenutka kada razgovaraju. U ovom romanu, ispisanom kroz Basarin prepoznatljiv stil, ironiju, hiperbole i grotesku, likovi su i fikcionalizovane istorijske ličnosti poput Iva Andrića, slikara Mira Glavurtića, Milovana Đilasa…
Budući da su svi književni kritičari uvek srećniji kada moraju da govore o romanu iz pozicija mana, Petar Arbutina o svim romanima Svetislava Basare, a posebno o poslednjem, kako kaže, mora isključivo da govori iz pozicija vrlina. Zašto?
– Zato što Milan Kundera kaže da romanopisac nije onaj čovek koji opisuje postojanje, nekakvo kategoričko stanje sveta, nego čovek koji ispituje tu supstancu sveta, prirodu pojava. Mislim i to odgovorno tvdrdim, budući da sam vrlo pažljivo, a neke i više puta, pročitao Basarine knjige, da “Kontraendorfin” o toj prirodi najbolje, najtačnije govori. Naravno, kako život koji živimo kaže, to težište istine je malo pomereno. Ali, u svakom slučaju, iz pozicije onoga što je politička, istoriografska i nacionalna strana Srbije, mi možda možemo da bolje i tačnije sagledamo neke pojave, ne da bi one bile nama istinitije, nego po strukturi i po svemu onome što one u biti znače. Iz ove istorijske perspektive, svakako bi bile bolje vidljive. Tome služe romani. Roman “Kontraendorfin” Svetislava Basare, kao ni njegov pisac, nije imao nameru da ni na koji način prevrednuje istoriju, što mu se inputiralo. Ne. Nije želeo da promeni odnose u našoj istoriografiji. Ali je upravo želeo da iz jedne drugačije perspektive, iza pojavne slike, konačno istoriografske slike, ispita te odnose na jedan ironično-sarkastičan, za nas još uvek bolan i tačan. Možda pravi način sagledavanja svega onoga što je, ne mitologija, kako to možda malo površniji književni kritičari i čitaoci kažu, nego je mitologema naših života, mitologema koja se provlači kroz našu svaku reč ili rečenicu o stvarnosti života koji živimo – naglasio je Petar Arbutina.
Prema rečima književnog kritičara, ”poruka romana je jednostavna”:
– Bojim se da ne bude i banalna. Čitajte one pisce koji mogu da pomere vaše granice, čitajte one pisce koji će doprineti da nakon čitanja njihovih knjiga ne budete više isti. To je ova knjiga, to su retke knjige.
N. R.
