На изложби „Аквизиције 2“, 2014 – 2017, у Уметничкој галерији „Надежда Петровић“, заступљено је 11 уметника, а међу њима је и Ирена Келечевић са радом „Архивирање садашњости“, који је откупљен 2015. године по конкурсу Министарства културе и информисања РС. Кустос ове изложбе је историчарка уметности Марија Радисавчевић. У четвртак, 10. јануара, одржан је разговор о изложеном раду, у коме су учествовали, осим ауторке, и историчар Народног музеја др Милош Тимотијевић, који је говорио о историјском контексту настанка Споменика четири вере и историчарка уметности, бивша директорка Уметничке галерије Милица Петронијевић, кој је говорила о иницијативи реконструкције овог Споменика и његовој реафирмацији, кроз 24. Меморијал Надежде Петровић.
Јединствени Споменик толеранције подигнут је у Чачку 1934. године на иницијативу женске секције ФИДАК-а. Реч је о заједничкој гробници у којој почивају остаци 920 војника свих зараћених страна и конфесија од 1912. до 1918. године, страдалих на простору Чачка и околине. На обелиску Споменика на све четири стране постављени су симболи све четири конфесије: православни и католички крст, Давидова звезда и исламски полумесец. Споменик је пројектовао инжењер Исидор Јањић, а подигао Франческо Бербеља. Када су Немци заузели Чачак 1941. године наређено је да са споменика буду уклоњени симболи јудаизма и ислама. Поново су враћени 2007. године, у оквиру 24. Меморијала Надежде Петровић. Изложено је шест принтова са фотографијама које прате живот овог Споменика, његова хроника, својеврсни пут од 1934. до 2015, када је рад откупљен, и то је тема рада „Архивирање садашњости“ Ирене Келечевић.
– „Архивирање садашњости“ је уствари, тај последњи сегмент, за сада, који је кренуо још 2007. године, када сам добила позив да учествујем на Меморијалу Надежде Петровић. И морам признати, да сам тада први пут чула за тај Споменик, можда децембра 2006, или јануара 2007. И заједно са тадашњом директорком Уметничке галерије Милицом Петронијевић, отишле смо на лице места и виделе да је Споменик на неки начин, не само запуштен, него и девастиран, потпуно упропашћен у тој својој првобитној идеји и тако је кренула та прича. После тога сам отишла у Историјски архив у Чачку, где сам добила сасвим довољно информација и разних фотографија и тако је кренула идеја да се ми потрудимо, и ја као уметник, а посебно да у оквиру Меморијала покренемо његову реконструкцију, односно, да се додају два избрисана верска амблема, јеврејски и исламски. То је био један део приче који је Милица Петронијевић лавовски изгурала, и морам да јој захвалим, с друге стране, у Галерији сам одлучила да представим Споменик кроз архивске картоне, који су коришћени у Музеју Града Чачка. Идеја је била да тај Споменик, који је некако заборављен, а толико је битан и за један град и за читав народ и државу, на неки начин представим баш кроз ту историјску причу, кроз архивирање. У крајњем случају, кроз педесет или сто година, опет ћемо се можда и том Споменику вратити кроз неку причу, која ће се наћи у Музеју, кроз те музејске картоне. Због тога је први део из 2007. године представљао фотографије од 1934, где се виде скинути амблеми почетком Другог светског рата, следе фотографије реконструкције и поновног откривања споменика 23. септембра 2007. године. Споменик су 2014. приликом обележавања годишњице, посетили представници свих конфесија и нација, чији су војници сахрањени у костурници, као и представници дипломатије и војске тих земаља.
Ирена Келећевић је као уметник желела да се уклопи у једну причу која ће бити препознатљива, која већ постоји и да на неки начин буде медијатор између нечега заборављеног и поновног акцентовања Споменика и његове препознатљивости. Када је 2007. кренула у истраживање, схватила је да ни пуно људи у Чачку није знало, не само да тај Споменик постоји (сигурно су га видели), али нису знали његов значај и повод како је настао. Сама чињеница да је реч о споменику у уметничком приступу није дозвољавала много интервенције, а уметничка димензија овог рада и јесте у томе што га је уметница поставила у оквир, који је постао и који ће људима бити препознатљив.
– Споменик четири вере је за Град Чачак стварно велика ствар којом би требало да се хвали, и тиме, да су постојале такве иницијативе и такве жене, које су то могле да организују и реализују, то је велика ствар – наводи Келечевић и на питање да ли је након недавно постављене изложбе модернистичке архитектуре у Њујорку, која је обухватила и неке споменичке комплексе, то окретање споменичкој баштини, тренд у савременој уметности одговара:
-Не знам да ли је тренд, али вероватно с времена на време, после одређеног броја година дођемо до ситуације да рекапитулирамо шта је то било раније и шта је оно, што је вредело од раније, а можда и да поправимо неке грешке. Ово је и својеврсна критика ситуације у којој је нешто тако важно могло да буде заборављено у било које време.
Споменик четири вере је поново предат неком времену, али можда би требало с времена на време пратити и ухватити неке промене, детаље, као што су у „Архивирању сећања“ ухваћене и сликане неке годишњице, сугерише уметница.
Зорица Лешовић Станојевић
