НА ДАНАШЊИ ДАН 1754. ГОДИНЕ РОЂЕН ТАНАСКО РАЈИЋ
На данашњи дан 1754. године рођен је Танаско Рајић, који је као барјактар са Карађорђем 1804. године подигао Први српски устанак, а био је и командант устаничких снага у Милошевом Другом српском устанку 1815. године. Атанасије (Танаско) Рајић је рођен у селу Страгари под планином Рудник 1754. године, на Светог Атанасија зимског по коме је добио име. Пред почетак Првог српског устанка дружио се са Јанићијем Ђурићем, који је касније постао Карађорђев секретар. Танаско Рајић је био хајдук и са Карађорђем је учествовао у многим обрачунима против Турака. Најкрвавији у његовом крају био је Турчин Сали-ага, па се Танаско удружио са својим пријатељима како би потукао Турчина. Са осталим Србима истакнутим Србима договарао се о подизању устанка. Вече уочи Сретења 1804. године Танаско се обрео у Орашцу са Карађорђем, Станојем Главашем, Јанићијем Ђурићем и са још 60 наоружаних српских устаника. Сутрадан су бирали вођу устанка, а Танаско је узвикнуо: „Ђорђија за вођу!“. Тада је Карађорђе дао Танаску Рајићу црвено-белу заставу и тиме је Танаско постао барјактар.
Танаско Рајић је, када је избио устанак, отишао у своје родно село и тамо прикупљао и организовао људе за опсаду Рудника. Био је толико огорчен на Сали-агу да је обећао да ће га лично убити и спасити Рудник турског зулума. Танаско је предводио војску која је 2. марта 1804. године опколила град и захтевала предају Сали-аге. Рачунајући на помоћ Кучук-Алије из Београда, Турци су одбили да се предају. Рајић је издао команду да се крене у напад, а Турцима је стигло појачање из Чачка. Уследила је битка у којој су Турци поражени, а Танаско Рајић рањен у руку. Био је храбар војник, а после устанка није учествовао у стварању нове српске власти. Освету је дочекао када су му извели Сали-агу. Танаско је исукао сабљу пред Турчином који је клечао и лично посекао озлоглашеног Турчина. Потом се са Карађорђевом војском борио против Алије Гушанца на Морави. Утврдио се на Црном врху код Јагодине и чекао Гушанца. Сам Гушанац је побегао, а његова војска је разоружана. У тој бици се истакао и Јован Курсула.
После битака против Турака дошло је до неслагања Танаска Рајића и Карађорђа, јер су се устаници противили Карађорђевом централизму. Танаско се повукао у своје село, у којем је остао све до 1813. године. Прешао је преко личних несугласица са Карађорђем зарад одбране Србије, која је поново била у тешком положају. Пружио је руку Карађорђу и отишао у Вождов штаб у Јагодини да би му помогао у одбрани Србије. Устанак је, међутим, пропао, и Танаско се вратио у село. Својим очима је гледао турску освету.
Иако је Танаско Рајић био већ у годинама, али је здушно подржао Други српски устанак који је предводио Милош Обреновић, и опет је кренуо у борбу. Био је главни командант устаничких снага и намерио је да протера Турке из чачанског краја. Пресудна битка одиграла се 6. јуна 1815. године на брду Љубић. Турски командант Имшир-паша је кренуо да заузме српске положаје код Чачка. Турци су ујутру изненада напали Србе, који су се на почетку бооја храбро држали. Танаско Рајић је био командант батерије топова, којима је вешто руковао. Пре почетка битке постао је капетан у војсци Милоша Обреновића. На пошетку битке је прецизно гађао Турке, који су, међутим, опколили његов положај. Иако у тешкој ситуацији, Танаско Рајић се није одвајао од својих топова. Када су Турци стигли до српских положаја, Танаско је престао да командује паљбом, извадио кубуру, попео се на топ и запуцао на Турке. Турци су га опколили, а сведоци су тврдили да су Турци Танаска у бесу исекли на комаде. У том боју је погинуо и турски командант Имшир паша. Српска војска се после погибије Танаска Рајића консолидовала и добила битку, а Турци су се повукили у Чачак. Битка на Љубићу је најзначајнија у Другом српском устанку. Та битка је подигла је Милошу Обреновићу углед у народу и у великој мери одредила судбину устанка.
Јуначка погибија Танаска Рајића опевана је и у народној песми: Силна војска силених Турака опколише чудо од јунака; Сто пушака уједанпут плану, сто ножева у мах се зама’ну. Како миш’ца да сили одоли! И јунака црна крвца поли… Од сто рана, од сто јатагана паде Рајић јунак од мегдана!
ИЗВОР: Удружење Чачана у Београду
